UPRAVLJANJE BUNARSKIM POLJIMA: UTICAJ EKSPLOATACIJE I REDOKS USLOVA NA KAPACITET I KVALITET VODE

Voda i sanitarna tehnika LV(4) 31-38 (2025) IZVOD Efikasno upravljanje bunarskim poljima zahteva jasno razumevanje hidrogeoloških uslova, redoks procesa i antropogenih uticaja na kvalitet sirove vode. Ovaj rad analizira uticaj nadeksploatacije na kapacitet bunara, degradaciju zone oko bunara i promene u kvalitetu filtrata, sa posebnim osvrtom na uslove obalske infiltracije. Takođe, prikazani su efekti redoks uslova na hemijski sastav vode i neophodne tehnologije prerade u zavisnosti od stepena reduktivnosti u akviferu. Rad ističe značaj održavanja stabilnih uslova eksploatacije, rezervi kapaciteta i kontinuiranog monitoringa radi obezbeđenja dugoročne pouzdanosti vodosnabdevanja. Ključne reči: bunarska polja, obalska infiltracija, nadeksploatacija, redoks uslovi, kvalitet sirove vode ABSTRACT Efficient management of well fields requires a clear understanding of hydrogeological conditions, redox processes, and anthropogenic impacts on raw water quality. This paper analyzes the influence of overexploitation on well capacity, aquifer zone degradation, and changes in filtrate quality, with particular focus on riverbank filtration conditions. Furthermore, it outlines the effects of redox conditions on water chemistry and the necessary treatment technologies depending on the degree of reductive processes within the aquifer. The study emphasizes the importance of maintaining stable exploitation regimes, reserve capacities, and continuous monitoring to ensure long-term reliability of water supply. Keywords: well fields, riverbank filtration, overexploitation, redox conditions, raw water quality UPRAVLJANJE BUNARSKIM POLJIMA: UTICAJ EKSPLOATACIJE I REDOKS USLOVA NA KAPACITET I KVALITET VODE INTEGRATED MANAGEMENT OF WELL FIELDS: IMPACT OF EXPLOITATION PRACTICES AND REDOX CONDITIONS ON WATER CAPACITY AND QUALITY Aleksandar T. Tanasković JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija “, Kneza Miloša 27, 11000 Beograd, R Srbija [email protected] Aleksandar T. TANASKOVIĆ Stručni rad UDK: https://zenodo.org/badge/DOI/ 1. UVOD Bunarska polja predstavljaju jedan od najvažnijih izvora vodosnabdevanja velikih gradova. Njihova dugoročna efikasnost i kvalitet vode zavise od pravilne eksploatacije i upravljanja, uz razumevanje kako hidrogeološki i hemijski uslovi u akviferu reaguju na zahvat vode. Poseban značaj u ovakvom kontekstu ima obalska infiltracija, koja se smatra specifičnim oblikom podzemne vode, jer predstavlja mešavinu infiltrirane površinske vode (najčešće rečne) i lokalne podzemne vode iz zaleđa. Tokom kretanja infiltrirane vode kroz porozni medijum dolazi do prirodnih procesa filtracije, adsorpcije, biološke degradacije i hemijske transformacije. Kvalitet takve vode može biti izuzetno dobar, ali zavisi od brojnih faktora, među kojima su najvažniji: udaljenost bunara od reke, brzina infiltracije, sezonske oscilacije nivoa reka i podzemnih voda, kao i intenzitet eksploatacije. Značaj obalske infiltracije ogleda se i u tome što omekšava uticaj antropogenih zagađenja iz površinskih voda, produžava vreme retencije i omogućava prirodnu barijeru u zaštiti kvaliteta sirove vode. Ipak, mešanje voda iz različitih pravaca (reka, zaleđe, dublji slojevi) zahteva pažljivo planiranje eksploatacije, praćenje hidrogeoloških i hemijskih pokazatelja i upravljanje radom bunarskih polja u skladu sa promenama koje se javljaju kroz vreme. 32 VODA I SANITARNA TEHNIKA Ovaj dokument približava osnovne principe koje bi svaki inženjer, operater ili donosioc odluka trebalo da razume u vezi sa eksploatacijom bunara, degradacijom kroz vreme i uticajem redoks uslova na kvalitet filtrata, posebno u uslovima obalske infiltracije. 2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE NORMALNE EKSPLOATACIJE BUNARA Normalna eksploatacija bunara podrazumeva rad u okviru projektovanih parametara, uz ravnomerno korišćenje svih bunara na polju, kako bi se izbeglo preopterećenje pojedinih objekata. Kroz takav pristup omogućava se stabilno hidrauličko stanje u akviferu, očuvanje prirodnih uslova infiltracije i ravnoteža između zahvaćene količine i obnavljanja vodonosnika. Karakteristike pravilne eksploatacije: • Eksploatacija u okviru dozvoljenog kapaciteta, bez prekoračenja brzine crpljenja. • Periodično uključivanje i isključivanje bunara radi ravnomerne opterećenosti. • Obezbeđenje minimalnog protoka čak i kod bunara u režimu mirovanja, kako bi se očuvala hidraulička i biološka stabilnost zone oko bunara. • Planirano održavanje i praćenje kapaciteta, hemijskih i mikrobioloških parametara vode. Takvim pristupom se obezbeđuje očuvanje kapaciteta tokom projektovanog veka trajanja bunara, održava visok kvalitet sirove vode i smanjuje potreba za čestim rehabilitacijama. Ovo stanje predstavlja tzv. nultu tačku u odnosu na koju se kasnije mogu pratiti promene usled eventualne nadeksploatacije ili drugih negativnih uticaja. Kako bi se u potpunosti razumela problematika dugoročnog upravljanja bunarskim poljem, u nastavku su prikazani potencijalni negativni efekti nadeksploatacije i uticaja antropogenih faktora, sa akcentom na degradaciju kapaciteta i kvaliteta sirove vode. 3. KAKO NADEKSPLOATACIJA UTIČE NA RADNI VEK BUNARA Nadeksploatacija bunara podrazumeva crpljenje koje prelazi projektovani kapacitet, bilo kroz intenzitet crpljenja ili kroz kontinuitet rada bez dovoljnog vremena za oporavak. Takav pristup dovodi do brojnih negativnih posledica koje direktno utiču na radni vek bunara. Najčešće posledice ogledaju se u začepljenju filterskog prostora usled prevelike brzine crpljenja, pri čemu dolazi do povlačenja finih čestica i stvaranja taloga unutar filtera. Dodatno, dolazi do kolmatacije zone oko bunara, što smanjuje propusnost akvifera i povećava depresiju potrebnu za ostvarenje traženog kapaciteta. Hemijska pasivizacija filtera se ubrzava usled taloženja gvožđa i mangana, kao i formiranja biofilma, što dodatno smanjuje efikasnost crpljenja. Kao posledica svega navedenog dolazi do ubrzanog pada kapaciteta bunara, što generiše povećane troškove održavanja i potrebe za češćim rehabilitacionim zahvatima. Postoje jasni indikatori koji ukazuju na pojavu nadeksploatacije. Među najvažnijima su primetan pad kapaciteta u odnosu na projektovane ili prethodno stabilne vrednosti, kao i povećanje depresije u bunaru što ukazuje na smanjenu propusnost okolnog prostora. Porast koncentracija rastvorenog gvožđa (Fe²⁺), mangana (Mn²⁺) i vodonik-sulfida (H₂S) u filtratu ukazuje na pogoršanje redoks uslova u zoni crpljenja. Pojava zamućenja ili vidljivih čestica u vodi dodatno potvrđuje pogoršanje uslova eksploatacije. Ujedno, povećana učestalost pojave biofilma i potrebe za hemijskim čišćenjem, kao i produženo vreme oporavka nivoa podzemne vode nakon prestanka crpljenja, dodatno potvrđuju narušeno stanje bunara. Radi očuvanja radnog kapaciteta i kvaliteta filtrata preporučuje se primena odgovarajućih mera rehabilitacije. Neophodno je redovno sprovođenje ispitivanja kapaciteta bunara, praćenje nivoa depresije, kao i hemijske analize sirove vode. U slučajevima smanjenog kapaciteta primenjuje se hidrauličko ispiranje bunara povratnim tokom, dok se mehaničko čišćenje četkanjem sprovodi radi uklanjanja taloga i mehaničkih nečistoća sa filterskog materijala. Hemijsko čišćenje se vrši upotrebom kiselina ili specifičnih sredstava namenjenih uklanjanju taloga gvožđa, mangana, karbonata ili biofilma. Kao mera prevencije preporučuje se pravovremeno uključivanje rezervnih bunara kako bi se smanjilo opterećenje pojedinih objekata u sistemu. Učestalost rehabilitacije zavisi od intenziteta eksploatacije, ali se okvirno planira u periodu od 6 do 10 godina, uz prilagođavanje konkretnim uslovima i parametrima koji ukazuju na promene u radu bunara. Da bi se izbegla nadeksploatacija bunara, neophodno je da celokupan sistem vodozahvata bude projektovan i vođen tako da obezbeđuje odgovarajuće rezerve kapaciteta. Preporučuje se da operativni kapacitet bunarskog sistema ne prelazi 70 do 80% ukupnog projektovanog kapaciteta u kontinualnom radu, kako bi se ostavio dovoljan prostor za oporavak svakog pojedinačnog bunara i izbegla njihova prekomerna br. 4 • oktobar-decembar • god. LV 33 eksploatacija. Ovakav pristup omogućava rotaciju bunara, ravnomerno opterećenje sistema i produžava radni vek svih objekata. Rezervni kapacitet u sistemu treba da pokriva ne samo periodične ispade pojedinih bunara zbog redovnog ili vanrednog održavanja, već i sezonske oscilacije u zahtevu za vodom. Praksa pokazuje da je za pouzdano funkcionisanje sistema optimalno planirati rezerve u rasponu od 20 do 30% iznad prosečnih potreba. Na taj način se obezbeđuje mogućnost privremenog isključenja pojedinih bunara radi regeneracije, bez ugrožavanja stabilnosti isporuke. Dodatno, režim eksploatacije mora biti vođen na osnovu redovnog praćenja ključnih parametara rada bunara, kao što su nivo podzemne vode, depresija, kapacitet i hemijski sastav vode. Na osnovu ovih podataka neophodno je pravovremeno prilagođavati dinamiku crpljenja i uključivanje rezervnih kapaciteta, kako bi se održali stabilni uslovi u zoni crpljenja i izbegla degradacija bunara. Dobro upravljanje kapacitetima, uz pravilnu organizaciju rada i redovno praćenje stanja, predstavlja osnovni uslov za dugoročnu pouzdanost bunarskog sistema i očuvanje kvaliteta sirove vode. 4. ANTROPOGENI UTICAJ NA BUNARSKA POLJA Antropogeni uticaji predstavljaju jedan od ključnih faktora koji oblikuju kvalitet sirove vode u bunarskim poljima, uz hidrogeološke karakteristike terena. Potrebno je praviti jasnu razliku između uticaja koji dolaze preko površinskih voda koje se infiltriraju u zonu zahvata i onih koji potiču iz zaleđa, odnosno iz zone prirodnog hranjenja podzemnih voda. Kada je reč o površinskim vodama koje se infiltriraju, izvori zagađenja su raznovrsni i najčešće dolaze sa urbanih, poljoprivrednih i industrijskih površina. Poljoprivreda donosi zagađenja u vidu nitrata, pesticida, fosfora i drugih nutrijenata. Industrijski izvori doprinose prisustvu organskih materija, teških metala i mikrozagađivača. Urbane sredine unose mikroorganizme, farmaceutske ostatke i mikroplastiku. Dodatno, regulisanje rečnih tokova utiče na dinamiku protoka, uzrokujući stagnaciju i povećavajući rizik od zagađenja. Ovakvi uticaji direktno se prenose u infiltracionu zonu, a vreme retencije infiltracione filtracije, koje može trajati od nekoliko dana do nekoliko meseci, omogućava delimičnu neutralizaciju određenih zagađujućih supstanci. Ipak, brojni mikropolutanti, uključujući farmaceutske ostatke i pesticide, mogu dospeti do bunara. Promene u kvalitetu infiltrirane vode brzo se odražavaju na kvalitet zahvaćenog filtrata, što zahteva kontinuirano praćenje ovih parametara. Vode koje dolaze iz zaleđa izložene su dugotrajnim uticajima poljoprivrednih aktivnosti, industrije i neadekvatne kanalizacije. Poljoprivreda doprinosi akumulaciji nitrata u podzemnim vodama, dok industrijski uticaji ostavljaju dugotrajne tragove u vidu kontaminacije teškim metalima i organskim jedinjenjima. Urbane sredine često dovode do infiltracije neprečišćenih otpadnih voda iz septičkih jama i kanalizacije. Ove podzemne vode sporije dolaze do bunara, ali njihovo hemijsko opterećenje, izraženo kroz prisustvo nitrata, sulfata i arsena, traje decenijama i teško se sanira. Takva voda dodatno opterećuje redoks uslove, podstiče mobilizaciju gvožđa, mangana i arsena, a njen kvalitet ostaje stabilno lošiji, što zahteva dugoročne mere za sanaciju izvora zagađenja. Kada se uporede uticaji iz infiltracionih i zaleđinskih voda, jasno je da se promene kvaliteta u infiltracionim vodama dešavaju brzo, direktno i često prate sezonske oscilacije. Glavni rizici su prisustvo mikrozagađivača i mikrobioloških kontaminanata. Uticaj na filtrat varira i brzo se uočava, što omogućava pravovremeno reagovanje kroz prilagođavanje režima eksploatacije bunara. Nasuprot tome, podzemne vode iz zaleđa menjaju se sporo, kroz decenijske procese akumulacije zagađujućih supstanci. Glavne pretnje su nitrati, sulfati, teški metali i arsen, a njihov uticaj na filtrat je stabilno negativan i predstavlja dugoročan izazov za sanaciju. Upravljanje ovim rizicima zahteva šire, strateške mere u pogledu upravljanja zemljištem i zaštite izvorišta. Kvalitet infiltracione površinske vode zahteva fleksibilan, dinamičan i brz pristup u upravljanju eksploatacijom bunara. Nasuprot tome, uticaji iz zaleđa nalažu dugoročnu politiku zaštite resursa, s fokusom na prevenciju daljih zagađenja i postupnu sanaciju postojećih opterećenja. Obe komponente, i površinska i podzemna voda iz zaleđa, zajedno utiču na kvalitet filtrata i moraju biti predmet integrisanog, usklađenog upravljanja (Sifner et al., 2022; Rauch et al., 2017; Sopronyi et al., 2019; Li et al., 2020). 5. REDOKS USLOVI I NJIHOV UTICAJ NA KVALITET FILTRATA Redoks uslovi u akviferu imaju ključan uticaj na kvalitet filtrata i direktno određuju izbor tehnologije obrade vode. Redoks sekvenca jasno prikazuje kako 34 VODA I SANITARNA TEHNIKA se sa gubitkom kiseonika menjaju hemijski procesi u podzemnim vodama, što dovodi do oslobađanja neželjenih komponenti koje mogu značajno narušiti kvalitet sirove vode. Kako se prelazi iz aerobnih u anaerobne uslove, dolazi do progresivnog pogoršanja kvaliteta filtrata, što zahteva sve složenije tehnologije prerade. U početnoj, aerobnoj fazi, prisustvo rastvorenog kiseonika u koncentracijama iznad 2 mg/L obezbeđuje stabilan kvalitet vode, bez značajnog prisustva neželjenih metala. U fazi denitrifikacije dolazi do smanjenja koncentracije nitrata ispod 1 mg/L, što može dovesti do gubitka azota, ali obično još uvek ne utiče kritično na kvalitet vode. Daljim prelaskom u reduktivne uslove aktivira se rastvorljivost mangana, zatim i gvožđa, što dovodi do pojave taloga, povećane korozivnosti i pogoršanja estetskih karakteristika vode. U uslovima sulfatne redukcije dolazi do oslobađanja vodonik-sulfid (H₂S), što uzrokuje neprijatan miris i dodatne probleme sa korozijom. Najnepovoljnija faza je metanogeneza, kada se u vodi javlja metan, što dovodi do izrazito nestabilnog kvaliteta filtrata. Poseban izazov predstavlja oslobađanje arsena tokom redukcije Fe(III) hidroksida, jer arsen migrira zajedno sa rastvorenim gvožđem i prelazi u filtrat, čime se znatno povećava zdravstveni rizik. Sekvencijalne promene u redoks uslovima i njihov uticaj na kvalitet filtrata prikazani su u Tabeli 1. Kvalitet sirove vode iz bunara neposredno određuje potrebnu tehnologiju prerade. Kada su uslovi u akviferu stabilni i aerobni, a koncentracije gvožđa i mangana niske, moguće je primeniti samo dezinfekciju i direktno uključivanje vode u distributivnu mrežu. U slučajevima blago reduktivnih uslova, gde su prisutni povišeni nivoi gvožđa i mangana, primenjuju se konvencionalne metode prerade kao što su aeracija, filtracija i dezinfekcija. Kada su prisutni anaerobni uslovi sa izraženim koncentracijama H₂S, amonijaka i arsena, neophodna je primena naprednih tehnologija koje uključuju adsorpcione procese, oksidaciju i membranske tehnike. U zavisnosti od kvaliteta sirove vode i identifikovanih parametara, izbor tehnologije prerade prikazan je u Tabeli 2. Stabilni aerobni uslovi u akviferu omogućavaju najjednostavnije tehnološko rešenje uz minimalne troškove obrade. Suprotno tome, izraženi reduktivni uslovi zahtevaju primenu kombinovanih i naprednih tehnologija kako bi se osigurao odgovarajući kvalitet vode za piće. Upravljanje kvalitetom sirove vode mora biti zasnovano na kontinuiranom praćenju redoks Tabela 1. Redoks uslovi i uticaj na kvalitet filtrata Faza Očekivani parametri Uticaj na kvalitet Aerobna O₂ > 2 mg/L Stabilan kvalitet Denitrifikacija NO₃⁻ opada < 1 mg/L Potencijalno gubljenje azota Redukcija Mn(IV) Mn²⁺ > 0,05 mg/L Povećan mangan Redukcija Fe(III) Fe²⁺ > 0,1 mg/L Talog, korozija, Fe u vodi Sulfatna redukcija H₂S > 0,01 mg/L Miris, korozija Metanogeneza CH₄ prisutan (> 0,1 mg/L) Nestabilan kvalitet Tabela 2. Kvalitet sirove vode i potrebna tehnologija prerade Kvalitet sirove vode iz bunara Tipični parametri Potrebna tehnologija prerade Napomena Stabilan, aerobni uslovi, bez Fe, Mn O₂ > 2 mg/L, Fe < 0,1 mg/L, Mn < 0,05 mg/L Samo dezinfekcija i direktno u mrežu Kvalitet podzemne vode veoma dobar Blaga redukcija, povišeni Fe, Mn Fe do 1 mg/L, Mn do 0,2 mg/L, bez H₂S Konvencionalna prerada: aeracija, filtracija, dezinfekcija Klasične tehnologije podzemnih voda Reduktivni uslovi, H₂S, NH₄⁺, As prisutni Fe > 1 mg/L, Mn > 0,2 mg/L, H₂S prisutan, As > 10 µg/L Napredne metode: adsorpcija, oksidacija, membranske tehnike Kompleksan sastav, visok rizik br. 4 • oktobar-decembar • god. LV 35 uslova i pravovremenom prilagođavanju tehnološkog procesa. 6. OBALSKI FILTRAT KAO SPECIJALAN IZVOR - REGULATORNE I TEHNOLOŠKE IMPLIKACIJE Obalski filtrat predstavlja specifičnu vrstu sirove vode, koja nastaje infiltracijom površinskih voda u porozne slojeve tla uz rečne tokove. Iako se u domaćoj praksi najčešće svrstava u kategoriju podzemnih voda, savremene regulative, posebno u SAD i EU, tretiraju ovakve izvore kao potencijalno rizične zbog njihove hidrološke i mikrobiološke povezanosti sa površinskim vodama. Koncept Groundwater Under Direct Influence of Surface Water (GWUDI) jasno prepoznaje obalski filtrat kao hibridni izvor, sa obaveznom višestepenom obradom koja uključuje filtraciju i dezinfekciju, ali i monitoring zamućenosti, mikrobioloških pokazatelja i zagađujućih supstanci (Cryptosporidium, Giardia, mikropolutanti). (USEPA, 1991) Evropska Direktiva o vodi za piće (EU 2020/2184), nacionalne regulative Nemačke i Holandije preciziraju zahteve u pogledu udaljenosti, retencijskog vremena i dodatnih barijera (DIN 2000, 2017), i potvrđuju sličan pristup kroz obavezu sanitarne zaštite, monitoringa uticaja površinskih voda i prilagođene obrade vode (European Union, 2020). Nasuprot tome, u Srbiji ovakvi izvori se i dalje formalno tretiraju kao podzemne vode, što u praksi znači minimalne zahteve u pogledu obrade, najčešće ograničene na dezinfekciju. Ovakav pristup ne uzima u obzir stvarne rizike koji proizilaze iz sve češće detektovanih povišenih koncentracija nitrata, amonijaka, arsena i mikrobioloških pokazatelja u obalskim bunarima. 7. PREPORUKE ZA UNAPREĐENJE PRAKSE U cilju zaštite javnog zdravlja i dugoročne održivosti sistema vodosnabdevanja, preporučuje se sledeće: • Uvođenje formalne kategorizacije obalskog filtrata kao posebne vrste sirove vode u domaću regulativu, po uzoru na GWUDI pristup. (USEPA, 1991) • Primena principa procene rizika, uz obavezno usklađivanje zahteva za tretman sa stvarnim karakteristikama izvora. (European Union, 2020) • Uspostavljanje obaveznog monitoringa zamućenosti, mikrobioloških pokazatelja i ključnih parametara koji ukazuju na prisustvo infiltracije površinskih voda. • Primena višestepenih tehnologija obrade (filtracija, UV, GAU, ozonizacija) na svim sistemima sa utvrđenim uticajem površinskih voda. • Javna dostupnost podataka, edukacija operatera i lokalnih samouprava u cilju bolje zaštite izvorišta. • Upravljanje bunarskim poljima, posebno u uslovima obalske infiltracije, ne može se zasnivati samo na tehničkim merama eksploatacije. Potrebno je integrisati regulatorne zahteve, monitoring sistema rizika i savremene tehnologije prerade kako bi se obezbedio dugoročno siguran kvalitet vode za piće. 8. ZAKLJUČAK Održivo upravljanje bunarskim poljima, posebno u uslovima obalske infiltracije, zahteva integrisani inženjerski pristup koji povezuje hidrogeološke karakteristike, redoks uslove i antropogene uticaje na kvalitet sirove vode. Takav pristup je u skladu sa savremenim regulativama i preporukama koje prepoznaju specifičnost obalskog filtrata (USEPA, 1991; European Union, 2020). Za očuvanje kapaciteta i kvaliteta filtrata neophodno je primenjivati sledeće principe: • Eksploatacija mora biti u okviru projektovanih kapaciteta, uz ravnomerno raspoređivanje opterećenja i obavezno uključivanje rezervnih kapaciteta radi sprečavanja nadeksploatacije i degradacije bunarskog sistema. • Redovno praćenje kapaciteta, nivoa depresije i ključnih hidrohemijskih parametara predstavlja osnovu za pravovremeno prepoznavanje negativnih trendova. • Uticaji infiltracionih i zaleđinskih voda moraju biti jasno razgraničeni i praćeni kroz kontinuirani monitoring, uz preventivne mere zaštite izvorišta. • Redoks uslovi su ključni indikator hemijske stabilnosti akvifera. Neophodno je kontinuirano praćenje parametara koji ukazuju na prelazak iz aerobnih u anaerobne režime, sa akcentom na kontrolu migracije Fe, Mn, As i H₂S. • Tehnološki proces prerade mora biti prilagođen identifikovanim uslovima u akviferu, čime se obezbeđuje optimalan balans između troškova i kvaliteta isporučene vode. Integrisanim pristupom zasnovanim na praćenju, analizi i planskoj rehabilitaciji obezbeđuje se dugoročan i pouzdan rad bunarskih polja, očuvanje kapaciteta i stabilan kvalitet vode u skladu sa savremenim standardima zaštite javnog zdravlja. 36 VODA I SANITARNA TEHNIKA LITERATURA 1. DIN 2000 (2017). Zentrale Trinkwasserversorgung – Leitsätze für Anforderungen an Trinkwasser, Planung, Bau, Betrieb und Instandhaltung der Anlagen. 2. European Union (2020). Directive (EU) 2020/2184 on the Quality of Water Intended for Human Consumption (Drinking Water Directive). Official Journal of the European Union, L 435/1. 3. Li, T., Li, J., & Zheng, Y. (2020). Riverbank Filtration for Drinking Water Production: A Review on Nutrient Removal. Environmental Science and Pollution Research, 27(24), 29553–29566. 4. Rauch, W. et al. (2017). Impact of Well Operation on Quality Parameters in Riverbank Filtration. 5. Sifner et al. (2022). Management of Riverbank Filtration Sites under Changing Boundary Conditions. 6. Sopronyi, I. et al. (2019). Operating Experiences of the Bank Filtration System in Budapest. 7. USEPA (1991). Guidance Manual for Compliance with the Filtration and Disinfection Requirements for Public Water Systems Using Surface Water Sources. U.S. Environmental Protection Agency, Office of Water, Washington, DC.