ПРИНУДНО ЗАКЉУЧЕЊЕ БРАКА КАО ОБИК НАСИЉА НАД ЖЕНАМА У ОРУЖАНИМ КОНФЛИКТИМА – КРИМИНОЛОШКИ И КРИВИЧНОПРАВНИ АСПЕКТИ

393 UDK: 343.435:347.62 UDK: 341.645:341.4 UDK: 347.62-055.2 DOI: 10.5281/zenodo.17949683 Др Душица Миладиновић-Стефановић,* Редовни професор, Правни факултет, Универзитет у Нишу, Република Србија ПРИНУДНО ЗАКЉУЧЕЊЕ БРАКА КАО ОБИК НАСИЉА НАД ЖЕНАМА У ОРУЖАНИМ КОНФЛИКТИМА – КРИМИНОЛОШКИ И КРИВИЧНОПРАВНИ АСПЕКТИ** Апстракт: Оружани конфликти, друштвена дезорганизација и економска криза коју доносе на општем нивоу, али и осећај животне угрожености, несигурности и слабљење инхибиција на индивидуалном плану, могу да створе погодне услове за настанак различитих облика криминалитета. Принудно закључење брака вероватно није прва асоцијација у овом контексту, мада се у неким оружаним сукобима, попут оних у Камбоџи, Сијера Леонеу или Уганди, показало да је управо ово кривично дело било тако често вршено да је добило масовне размере. У том смислу, ауторка у овом раду настоји да укаже најпре на извесне криминолошке аспекте ове појаве, као што су њене карактеристике, односно, фактори који утичу на њен настанак, али и на одређена спорна кривичноправна питања која су се појавила пред међународним кривичним судовима услед чињенице да принудно закључење брака није предвиђено као самостално кривично дело нити као изричито наведена радња постојећих инкриминација у статутима међународних кривичних судова, те је у пракси квалификовано као злочин против човечности, супсумирањем под тзв. „друге нехумане акте”. Кључне речи: принудно закључење брака, злочин против човечности, оружани конфликти. * [email protected]; ORCID ID 0000-0003-1473-0509. ** Рад је настао као резултат финансирања од стране Министарства науке, технолошког развоја и иновација, по Уговору евиденциони број 451-03-137/202503/200120 од 04.02.2025. године. Рад је у вези са циљевима бр. 5 и 16 Агенде за одрживи развој до 2030. године. ����������� ������ ������������ „����� � ��������� ���������” | 2025 394 1. Увод или општа разматрања о принудном браку 1.1. Појам принудног брака Иако се на први поглед чини да је јасно шта се подразумева под појмом принудног брака (енг. forced marriagе, франц. mariage forcè, итал. matrimonio forzato, нем. Zwangsheirat), у теорији се могу наћи различита одређења. Он најчешће обухвата брак који један или оба супружника закључују против своје воље услед примене принуде (Gonzalez, 2017: 5; Idriss, 2015: 687; Kool, 2012: 453; Sabbe, Temmerman, Breems, Leye, 2014: 173 и др.), мада постоји и шири концепт под чије се окриље подводи и брак у којем један или оба супружника остају против своје воље услед примене принуде, независно од тога да ли је он и закључен на описани начин или не (Alanen, 2016: 2.). Надаље, требало би поменути да има и теоретичара који oвај појам не везују само за принуду у кривичноправном смислу те речи, тј. за силу и претњу, него и за заблуду (Samad, 2010: 197), односно за деликатније методе утицаја на вољу као, на пример, када мајка убеђује ћерку да ће временом заволети свог супруга, или када отац децидирано стави до знања да је венчање заказано и да ће се одржати желела то његова ћерка или не, што у веома конзервативним заједицама са „гвозденом” контролом и ауторитарним утицајем родитељаможе довести до повиновања њиховој вољи, без обзира на дубоко лично неслагање (Yerlikaya, Çakir-Ceylan, 2009: 208). Међутим, сам назив ове појаве, који експлицитно наглашава примену принуде, чини нелогичном претходно поменуту експанзију његовог обима. Употреба других притисака и заблуде за исход може да има изостанак слободно датог пристанка за склапање брака тј. нежељени брак, који се не може поистоветити са принудним браком. Сваки принудни брак је истовремено и нежељен, али је јасно да не важи обрнуто. У одређивању појма принудног брака, треба се осврнути и на чињеницу да се и сам брак, као полазна основа, може схватити и рестриктивно и екстензивно. Тако би, у ужем смислу, обухватио само грађански брак, док би у ширем били укључени и верски бракови у различитим формама. Заправо, емпиријска истраживања и показују да је велики проценат принудних бракова управо и закључен верским обредом, као тзв. „Nikah” или „Imam” брак код муслимана или као „Sinti” брак код Индуса (Sabbe, Temmerman, Breems, Leye, 2014: 178, Braun, 2015: 856). Надаље, иако нам домаће позитивно право и правна традиција налажу да брак схватимо као законом уређену заједницу једне жене и једног мушкарца, криминолошко одређење би могло да буде флексибилније, обухватајући и заједнице између више субјеката (обично једног Д. Миладиновић Стефановић | стр. 393-414 395 мушкарца и више жена), пошто постоје системи где је овако нешто присутно и дозвољено. Теоријски, у обзир би могле да дођу и заједнице сличне браку, на пример ванбрачне заједнице, истополне заједнице или регистровано партнерство. Има и мишљења да је принудни брак заправо „термин кишобран” којим се покривају различите појаве: брак као облик ропства у оквиру трговине људима, уговорени брак, традиционални или обичајни брак, рани брак, дечији брак, фиктивни или лажни брак ради добијања различитих погодности, брак ради стицања држављанства или регулисања боравка у страној земљи и слично (Rude-Antoine, 2005: 15). Ово је свакако прешироко схватање, како се између принудног брака и већине наведених појава не може баш увек поставити знак једнакости, али то не значи да треба да буде у потпуности занемарено, јер указује на категорије бракова у посебном ризику од принудног настанка (детаљније о сличностима и разликама видети у Sabbe, Temmerman, Breems, Leye, 2014: 173, Ganoli, McCarry, Razak, 2009: 418-429, Enright, 2011: 63-65). 1.2. Карактеристике принудног брака Када се говори о карактеристикама појаве, уобичајно је да се принудни брак везује за жене као жртве, те се у ширим класификацијама и третитра као облик насиља над женама, мада то није увек правило. У јединој студији истраживачи су показали да и мушкарци могу бити виктимизирани, посебно ако су у питању хомосексуалци, лица са инвалидитетом или мушкарци који су већ добили или ће добити дете из ванбрачних сексуалних веза, а ризик је тим већи ако припадају конзервативним, традиционалним заједницама (Samad, 2010: 201-202). Са друге стране, у проучаваној литератури има мало тога што би послужило за постављање профила учинилаца, а разлози за то леже у чињеници да различити субјекти који у свом раду на неки начин региструју постојање принудног брака, уопште не прикупљају податке о њима. Једино је извесно да су се у овој улози најчешће налазе родитељи, старији чланови породице, а некада и старешине заједнице, свештеници и тзв. „професионалне” проводаџије (Alanen, 2016: 2, Sabbe, Temmerman, Breems, Leye, 2014: 174-175), те принудни брак не мора увек и нужно да представља облик породичног насиља. Иако је учинилац најчешће мушкарац, регистроване су и жене, које су по речима истраживача, способне да сломе и најчвршћи карактер, служећи се суптилним емотивним уценама (Sammad, 2010: 201). ����������� ������ ������������ „����� � ��������� ���������” | 2025 396 Негативне последице принудног брака су многобројне. Неке од њих су психичке природе, попут израженог губитка самопоуздања и самопоштовања, осећаја беспомоћности, проблема у вези са спавањем и исхраном, депресије и слично, што у крајњем може да резултира аутодеструктивним понашањем – самоповређивањем, покушајем самоубиства, па чак и самоубиством (Gill, Harvey, 2017: 78; Ouattara, Sen, Thomson, 2010: 28; Chantler, 2012: 181). Често су присутне и промене у домену физичког здравља, што је посебно изражено уколико је жртва малолетна, а у које се убрајају: сексуално преносиве болести, ране трудноће уз које се везују хетерогене компликације индуковане недозрелошћу организма, те се као последица тога јавља и висока смртност младих мајки и њихових беба (Alanen, 2016: 7; Chantler, 2012: 181; Ouattara, Sen, Thomson, 2010: 29). Од осталих штетних импликација принудног брака требало би издвојити прекид или онемогућавање школовања, губитак посла или умањене могућности за заснивање радног односа, чиме се стаје на пут стицању личне и финансијске независности и самосталности (Rude-Antoine, 2005: 31; Alanen, 2016: 7; Ouattara, Sen, Thomson, 2010: 30; Gill, Harvey, 2017: 78; Ganoli, McCarry, Razak, 2009: 425). Значајан проблем може да представља и буквална социјална изолација жртве, прекид свих друштвених контаката, некада чак и са породицом из које је потекла, одузимање личних исправа, новца, и ограничавање слободе кретања, што додатно погоршава њен ионако лош положај (Idriss, 2015: 688; Gonzalez, 2017: 7). Такође, жртве принудног брака су предиспониране да постану жртве насиља и у новој породици, оне су у посебном ризику од наставка физичког, психичког и економског насиља какво их је и увело у нежељену заједницу, али и у ризику појаве сексуалног насиља. Како статус младе у традиционалним друштвима зависи од рађања, уколико се она томе опире, велика је вероватноћа да ће бити силована (Ganoli, McCarry, Razak: 2009: 425-426; Gill, Harvey, 2017: 78; Ouattara, Sen, Thomson, 2010: 31). У најгорем случају, сексуално насиље може да буде остварено и кроз сексуално ропство или приморавање на проституцију (Hutchinson, Waterhouse, March-McDonald, Neal, Ingham, 2016: 46). 1.3. Фактори који утичу на појаву принудног брака У литератури посвећеној принудном браку најчешће се констатује да је у питању сложена друштвена појава, на чији настанак утичу многобројни, међусобно испреплетени фактори. Једним делом појава принудног брака приписује се економским чиниоцима, при чему су могуће две потпуно супротне ситуације – екстремно сиромаштво, када се при- Д. Миладиновић Стефановић | стр. 393-414 397 нудно закључење брака види као једини излаз из истог (Alanen, 2016: 3-4; Rude-Antoine, 2005: 30; Chantler, 2012: 179), али и породично богатство и престижни друштвени статус које треба очувати по сваку цену (Rude-Antoine, 2005: 30, Sammad, 2010: 196, Ouattara, Sen, Thomson, 2010: 29). Значајно место међу факторима има патријархални културни образац са доминатним положајем мушкарца, оца породице чија се воља мора беспоговорно поштовати, односно са традиционалном улогом жене која се своди на улогу супруге и мајке, која нема шта да бира већ мора да прихвата шта јој се нареди (Gonzalez, 2017: 6, RudeAntoine, 2005: 30). Са тиме су у вези и обичајна и религијска правила која налажу очување личне и породичне части тј. очување чедности до склапања брака која, такође, могу допринети настанку појаве (Ganoli, McCarry, Razak, 2009: 424; Ouattara, Sen, Thomson, 2010: 29; Alanen, 2016: 5), што некада доводи и до екстремних и потпуно апсурдних исхода као, на пример, када силоване девојке насилно удају за силоватеље, не би ли се скинула љага са њиховог и породичног имена (Uddin, 2006: 213; Anitha, Gill, 2009: 173). У контексту традиционалних друштвених образаца понашања, свакако треба поменути као ризичне и праксу уговарања брака, раног закључења брака, дечије бракове (Sammad, 2010: 200; Uddin, 2006: 212), као и обичаје отимања и куповине младе (Chantler, 180; Miller, 2015: 3909). Надаље, истраживања у европским земљама, где је појава махом везана за становништво које се миграторним процесима доселило из различитих азијских и афричких земаља, открила су и неке друге чиниоце. Културне разлике и културни конфликт између домаћег становништва и „придошлица” некада могу бити толико изражени, да се принудни брак јавља из страха да се не изгуби сопствени идентитет, тј. да се очувају националне, етничке, верске особености и спречи непожељна „европеизација” (Alanen, 2016: 3-4; Uddin, 2006: 215; Anitha, Gill, 2009: 174; Hamel, 2011: 4). Такође, стогост имиграционих прописа знатно отежава легалан улазак и боравак у европским земљама, те се посеже за принудним браком да би се злоупотребила правила о брачним визама и јединству породице, а извесну улогу у овим ситуацијама може да има и враћање дуга земљацима који су финансирали долазак у европске земље и који воде рачуна о рођацима или имовини која је остала у земљи порекла (Beck-Gersheim: 63; Rude-Antoine, 2005: 30; Gonzalez, 2017: 5). У појединим азијским и афричким земљама настанку појаве, на известан начин, доприноси и недовољна изграђеност појединих институција, посебно механизама социјалног старања. У литератури је примећено да се родитељи хендикепиране деце, страхујући да ће деца по њиховој смрти остати незбринута, окрећу принудном браку, јер га виде ����������� ������ ������������ „����� � ��������� ���������” | 2025 398 као начин да им у дужем периоду обезбеде негу и помоћ, али и да ублаже стигму хендикепираности (Alanen, 2016: 5; Chantler, 2012: 180; Sammad, 2010: 200). 2. Принудни брак у оружаним сукобима Рат и оружани сукоби, такође, могу допринети појави принудног брака. Друштвена дезорганизација и економска криза коју доносе на општем нивоу, али и осећај животне угрожености, несигурности и слабљење инхибиција на индивидуалном плану, могу да створе погодне услове за настанак различитих облика криминалитета, па и принудног брака. У феминистички оријентисаној литератури постоји став да је насиље према женама у рату само „појачана и продужена опресија” која иначе постоји над женама и у миру (Константиновић-Вилић, Николић Ристановић, Костић, 2009: 339). Жена се тако доживљава као „ратни плен”, одузета „својина” мушкарца-непријатеља, а сваки акт насиља над њом симболички представља акт потчињавања непријатеља. Уз то, како се жена, према патријархалном обрасцу, сматра симболом породице, насиље према њој добија шире значење, постаје атак на породицу тј. на саме темеље друштва непријатеља. Иако се примери принудног брака могу пронаћи у многим оружаним конфликтима, у појединим је, попут оних у Камбоџи, Уганди или Сијера Леонеу, ова појава добила масовне размере и карактеристике системске и планске активности, тако да ће о њима бити детаљније речи у даљем излагању. 2.1. Камбоџа Принудни брак у Камбоџи за време владавине Црвених Кмера (од 1975. до 1979. године) има веома специфичне карактеристике и значајно одступа од онога што је забележено у другим конфликтима. Наиме, док се у другим случaјевима најчешће радило о браку припадника оружаних снага који сами применом принуде долазе до „супруге”, у Камбоџи је био практикован други модел – групна, масовна венчања грађана под принудом представника режима. У том смислу, овде се не ради о облику родно заснованог насиља, како су подједнако биле виктимизиране и жене и мушкарци. Принудни брак је, заправо, био коришћен као инструмент својеврсног социјалног инжињеринга и он је представљао само један сегмент много шире стратегије за изградњу новог друштва. Да би се разумело о чему се ради потребно је поменути да је Комунистичка партија Камбоџе (у даљем тексту КПК), на челу са Полом Потом, Д. Миладиновић Стефановић | стр. 393-414 399 настојала да трансформише ову земљу и претвори је у самодовољну, аутархичну пољопривредну комунистичку државу. Тако је читаво становништво подељено на две категорије – тзв. основне људе (сељаци) и тзв. нове људе (градско становништво), при чему су ови потоњи сматрани контрареволуционарним, те је владајући режим поставио циљ да их преoбрати у сељаке, вршећи принудно пресељавање у рурална подручја и распоређивање на рад у пољопривредним задругама, мада ни сеоско становништво није било поштеђено, те је некада и оно било приморано да напусти своје домове и прикључи се задругама на другом крају земље (Chandler, 1999: iiv). Идеологија КПК укључивала је радикалну трансформацију друштвених структура, што је резултирало уништењем традиционалног брака и породичног живота. Након расељавања прибегавало се раздвајању чланова породице, који би били сврстани у неку од шест категорија, полазећи од пола и узраста: дечаци млађи од 14 година; девојчице млађе од 14 година; мушкарци између 14 и 50 година; жене између 14 и 50 година; мушкарци старији од 50 година; и жене старије од 50 година. Људи су морали да живе и раде у тако формираним радним тимовима, а оваквом организацијом режим је желео да покаже да је институција породице превазиђена и успешно замењена радним тимом, који је уместо ње постао основна ћелија друштва (Chandler, 1999: 28). Део ове политике друштвене реорганизације било је систематско, обавезно склапање бракова, како би се успоставила контрола сексуалности и утицало на повећање броја становника. У ту сврху организована су од стране власти масовна грађанска венчања по „инстант” процедури, без компликованих верских и обичајних ритуала какви су до тада традиционално били практиковани, јер је институција брака сматрана посебно значајним, светим чином спајања не само двоје људи већ и њихових породица (Ye, 2011: 469-470; Christensen, 2015: 1825). Одбијање није долазило у обзир, а казна је варирала – од упозорења, преко силовања и затварања, до погубљења у најрадикалнијим случајевима (Ye, 2011: 470; Nguyen, 2014: 32; Christensen, 2015: 1825). Ни будистички свештеници нису били поштеђени ове праксе, присилно су морали да се одрекну својих верских уверења и целибата (Nguyen, 2014: 32). Међутим, забележени су и другачији примери; у извесним случајевима брак је коришћен као награда, како је војницима за заслуге била пружана прилика да сами себи изаберу супружника (Nguyen, 2014: 31). Тачан број виктимизираних принудним браком свакако није познат, а ����������� ������ ������������ „����� � ��������� ���������” | 2025 400 процене прилично варирају, крећући се од неколико десетина хиљада до чак четристо хиљада људи (Nguyen, 2014: 31). Нарушавање личних слобода се ту није завршавало, јер је већина „младенаца” била под надзором шпијуна, како би се осигурало конзумирање брака, често и применом силе (Ye, 2011: 470). У том смислу, брак није требало да има никакву другу функцију осим „производње деце”, нових радника и поданика режима (Lovato, 2016: 13 и надаље). Тако су се силовање и принудна трудноћа јавили као посебан сегмент виктимизације, при чему би требало нагласити да су лоша исхрана, лоши хигијенски услови, изостанак адекватне медицинске неге, тежак рад у току трудноће и непосредно после порођаја, често доводили до здравствених компликација, побачаја, као и високе смртност мајки и деце (Lovato, 2016: 16-19). По свргавању режима огромна већина жртава и њихових породица овакве бракове је сматрала валидним, што се може објаснити тиме да се у тамошњем друштву на развод или раздвајање од партнера гледа са презиром. То је само продубљивало стигматизацију и у случају да се остаје у браку, али и у случају да се раскида, када су шансе да се отпочне нови живот са другим партнером слабе, посебно за жене стигматизоване губитком невиности (Ye, 2011: 471). Жртве принудног брака су и зарад деце остајале у оваквим заједницама, кријући од њих истину да би их поштедели траума, али и због страха од неразумевања и неприхватања (Ye, 2011: 472-473) 2.2. Уганда Сукоб у Уганди је започео 1986. године, доласком на власт Националне армије отпора (National Resistance Army). Присталице претходне владе побегле су на север Уганде и југ Судана, где су се ујединиле и започеле борбу против новог режима. Међутим, неке групе су се отцепиле, а једна од њих, позната под именом Lord’s Resistance Army (у даљем тексту LRA), на чијем челу се налазио Joseph Kony, постала је озлоглашена због отмица деце. Процене о размерама ове појаве се разликују, мада су бројеви у сваком случају застрашујући и крећу се од 66.000 до 80.000 деце (SWAY, 2008: 44, Annan et all, 2011: 883). Више од половине (51%) отетих девојчица и девојака принудно се нашло у улози „супруге”, што је подразумевало одржавање сексуалних односа са борцима LRA којима су додељене, али и обављање кућних послова као што су производња и припрема хране, прање и слично, до тога да су жртве биле коришћене као носачи или као борци, чиме су непосредно биле укључене у оружане сукобе (МcKay, Mazurana, 2004: 73, 135–136). Д. Миладиновић Стефановић | стр. 393-414 401 Постоје докази да су отмице и принудни бракови били резултат планиране и систематске активности. Команданти LRA су наређивали и организовали отмице у зависности од потреба бораца за „супругама”, а постојале су и посебне евиденције о расположивим девојкама (Annan et all, 2011: 885; Carlson, Mazurana, 2008: 18). Нека сведочанства говоре да су се посебно цениле образоване девојке, јер су могле да помогну пружајући медицинску помоћ и негу, успостављајући радио-комуникацију и слично. Стратешки значај отетих жена у LRA потврђује и чињеница да је један од вођа Vincent Otti, одбио да размењује жене за оружје или лекове, јер их је сматрао неопходним за функционисање војних кампова (Annan et all, 2011: 886; Carlson, Mazurana, 2008: 20-22). Ова војна формација наметнула је веома строг, пуритански кодекс понашања својим члановима. Сексуални односи били су допуштени само унутар „бракова”, док су „ванбрачни” били строго забрањени и кажњивани смрћу. То значи да су се принудни бракови нашли у функцији успостављања контроле и дисциплине међу борцима, стварања групне кохезије, али и сузбијања ширења ХИВ-а и других полно преносивих болести (Annan et all, 2011: 884; Carlson, Mazurana, 2004: 28). Принудни брак је виђен и као средство за остваривање извесних демографских и политичких циљева тј. насељавања Ачоли (Acholi) народа у северној Уганди. У том смислу, борцима је било дозвољено да имају више „супруга”, у зависности од чина у војној хијерархији (SWAY, 2008: 42), а чини се да ни они нису увек били потпуно слободни по питању избора „супруге”, већ су морали да прихвате наређење надређених по том питању (Allen, 2005: 28). Са друге стране, жене које су одбиле „брак” кажњаване су силовањем, мучењем или смрћу (Carlson, Mazurana, 2008: 19). Трудноћа је у овим браковима била посебно подстицана на различите начине – примењивана је и вештачка оплодња, девојке које су покушале да спрече или прекину трудноћу су убијане, а постоје и сведочења бивших бораца LRA да су их команданти присиљавали на сексуалне односе са „супругама” како би зачели што више деце (Carlson, Mazurana, 2008: 23-24; Allen, 2005: 28). Једном када би ушле у брак са припадницима LRA, жене су биле препуштене на милост и немилост својих мужева, који су имали апсолутну власт над њима (Carlson, Mazurana, 2008: 21). За ретке жртве принудног брака, посебно оне додељене лицима вишег ранга, може се рећи да су имале положај бољи од обичних служавки, нису присиљаване на тежак физички рад, добијале су више хране од осталих, а понекад им је поклањана опљачкана роба, али ни тада нису биле ослобођене од сексуалног ропства (SWAY, 2008: 41). ����������� ������ ������������ „����� � ��������� ���������” | 2025 408 која не припадају неправу таксативно наведених радњи злочина против човечности.25 Може се рећи да је учињен и корак даље, јер је Судеће веће истакло да се формулација „друга нехумана дела” не односи само на оне радње које нису изричито поменуте у опису злочина против човечности, већ и на ситуацију када читав обим одређеног понашања није у потпуности обухваћен ниједном прописаном радњом злочина против човечности. Управо та поставка је и примењена на принудни брак, како се он делом поклапа са појединим изричито наведеним радњама, али има и своје специфичности које га од тих радњи одвајају.26 Централни елемент принудног брака представља принудно наметање брачног статуса жртви. Такво стање најчешће обухвата искључивање сексуалних односа са другима (ексклузивност принудне брачне заједнице), али и читав низ друштвених, етичких, па чак и верских последица, које се озбиљно одражавају на физичко и психичко благостање жртве, а ако је дошло до рађања деце, последице постају још сложеније. Принудни брак не захтева нужно власничко понашање према жртви, што је суштински елемент за постојање сексуалног ропства. Силовање нема за нужну, претходну претпоставку наметање „брачног статуса” жртви. Оно се може извршити потпуно независно, мада није искључено ни то да се постојање принудног брака користи као погодна околност за вршење силовања од стране „супруга”, а некада и од стране других лица уз његову дозволу. Веће је стога заузело став да принудни брак може да има сличности са сексуалним ропством или силовањем, али и да између поређених радњи нема потпуне подударности. Ванредно веће за Камбоџу27 је у предмету 002/02 закључило да се принудним браком нарушава слобода одлучивања по питању ступања у брак, али и слобода одлучивања у вези са сексуалним односима. У том смислу, прву фазу виктимизације је чинило наметање брака и мушкарцима и женама од стране режима Црвених Кмера, најчешће на органи26 Исто, §§ 2746-2753. 25 The Prosecutor Against Dominik Ongwen, Trial Judgement, ICC-02/04-01/15, 4 February 2021, §§ 2745, https://www.icc-cpi.int/sites/default/�iles/CourtRecords/CR2021_01026.PDF, приступ 31.08.2025. 27 На крају дугог процеса преговора, који је почео 1997. године између владе Камбоџе и УН, 2003. године је потписан споразум о кривичном гоњењу злочина почињених у периоду од 17. априла 1975. године до 6. јануара 1979. године. На основу тога формирана су Ванредна већа, а у случају 002/02 суђено је бившем заменику генералног секретара Комунистичке партије (Nuon Chea) и бившем шефу државе (Khieu Samphan). Више о овом и другим предметима може се видети на https://www.eccc.gov.kh/en. приступ 31.08.2025. године. Д. Миладиновић Стефановић | стр. 393-414 409 зованим, масовним венчањима која су спровођена без традиционалних религијских и обичајних церемонија и ритуала, да би потом у оквирима овако формиране заједнице следило силовање, као друга фаза виктимизације. Што се правне квалификације тиче, Ванредно веће је описано подвело под „друга нехумана дела”, јер не одговара ниједној таксативно наведеној радњи злочина против човечности.28 4. Закључак Принудни бракови се дешавају свакодневно, и у временима оружаних сукоба и у временима мира. Међутим, између ових појава могу се уочити значајне разлике, а најупадљивије је то што је у доба мира више у питању индивидуална социјално-патолошка појава, која у конфликтима постаје планска, организована, масовна пракса, облик систематског и ширег напада на цивилино становништво. У потпуности се мења и профил типичног извршиоца. Тако су у редовним околностима принудни бракови најчешће резултат неприхватљивог мешања људи блиских жртви (родитеља и других сродника) у њен приватни живот, док у оружаним конфликтима они обично немају никакву улогу, учиниоци су лица од раније непозната жртви, припадници званичних или паравојних оружаних формација. Жене су у оба случаја најчешће жртве, али су примери конфликата у појединим земљама као што је Камбоџа показали да и мушкарци могу у истој мери бити изложени, пошто је принудно закључење брака виђено као мера државне популационе политике. И фактори који утичу на настанак метаморфозирају; очување породичне части, богатства, друштвеног положаја и слични постају ирелевантни, јер је у питању огољена експлоатација у различитим облицима. Политички циљеви у току сукоба посебно избијају на површину, што није карактеристично за принудни брак у мирнодопским условима, те се он јавља и као облик доминације, начин за успостављање контроле једне друштвене групе над другом. Све наведено је консеквентно повезано и са различитим модалитетима извршења, који су у конфликтним ситуацијама опаснији и агресивнији, јер подразумевају примену физичке силе. У доба мира се инсистира на привиду регуларности брака, кроз организовање верских или грађанских процедура, што у конфликтима уопште није нужна одлика. Не треба заборавити ни израженију тежину изазваних последица, али ни појачану секундарну виктимизацију жртава у сукобима; иако има примера успешног повратка својим породицама и успешне друштвене интеграције, 28 Judgement, 2018: 380. ����������� ������ ������������ „����� � ��������� ���������” | 2025 410 многе жртве су, слично као и жртве силовања у рату, по његовом окончању често стигматизоване, дискриминисане и маргинализоване. Комплексност виктимизације, која обухвата различите аспекте и не подразумева само грубо нарушавање слободе одлучивања по питању ступања у брак, већ и силовање, сексуално ропство, принудну трудноћу, радну експлоатацију, па у неким случајевима и принудно учешће у самим борбеним дејствима, ставило је међународне судове пред изазов правне квалификације. Принудни брак несумњиво има сличности са неким изричито предвиђеним радњама злочина против човечности, али има и друге елементе који их значајно надилазе. После извесних лутања, излаз је пронађен у томе да се квалификује као „други нехумани акти”, јер испуњава све услове за то. Међутим, то не значи да се у будућности не може десити да се напорима међународне заједнице овом проблему приђе и на други начин, редефинисањем злочина против човечности изричитим стављањем принудног брака у његове оквире. Литература AFRC Appeals Judgment. Доступно на https://www.rscsl.org/Documents/ Decisions/AFRC/Appeal/675/SCSL-04-16-A-675.pdf, приступ 31.08.2025. АFRC Trial Judgement (Partially Dissenting Opinion of Justice Doherty) Alanen, Ј. (2016). Custom or Crime? (Part I of IV) Catalysts and Consequences of Forced Marriage. American Journal of Family Law. 29 (4). 227-248. Allen T. (2005). War and Justice in Northern Uganda: An Assessment of the International Criminal Court’s Intervention, Special Report. London: Crisis States Research Centre Anitha, S., Gill, A. (2009). Coercion, Consent and the Forced Marriage Debate in the UK. Feminist Legal Studies. 17. 165-184. Annan J., Blattman C., Carlson K., Mazurana D. (2011). Civil war, reintegration, and gender in northern Uganda. Journal of Con�lict Resolution. 55. 877–908. Beck-Gernsheim, E. (2011). The Marriage Route to Migration of Border Artistes, Transnational Matchmaking and Imported Spouses. Nordic Journal of Migration Research. 1 (2). 60-68. Д. Миладиновић Стефановић | стр. 393-414 411 Braun, K. (2015). “I don’t Take This Man to be My Lawfully Wedded Husband”: Considering the Criminal Offense of “Forced Marriage” and It’s Potential Impact on the Lives of Girls and Young Women with Migrant Background in Germany. German Law Journal. 16 (04). 845-869. Carlson K., Mazurana D. (2008). Forced marriage within the Lord’s Resistance Army, Uganda. Medford, MA: Feinstein International Center, Tufts University Chandler, D. P. (1999). Voices from S-21: terror and history in Pol Pot’s secret prison. Berkeley, CA: University of California Press Chantler, K. (2012). Recognition of and Intervention in Forced Marriage as a Form of Violence and Abuse. Trauma, Violence & Abuse. 13 (3). 176-183. Christensen C. (2015). Forced Marriage at the Cambodian Crossroads: ECCC Can Develop a New Crime Against Humanity. BYU Law Review. 6. 1825-1846. Coulter C. (2009). Bush Wives and Girl Soldiers. Womens Life through War and Peace in Siera Leone. Ithaca NY: Cornell University Press Decision on the Con�irmation of the Charges against Dominic Ongwen, 23 March 2016. https://www.icc-cpi.int/sites/default/�iles/CourtRecords/ CR2016_02331.PDF, приступ 31.08.2025. Enright, M. (2009). Choice, Culture and the Politics of Belonging: The Emerging Law of Forced and Arranged Marriage. The Modern Law Review. 72 (3). 331-359. Findings from the Survey of War Affected Youths (SWAY), Fase II. (2008). https://reliefweb.int/report/uganda/state-female-youth-northernuganda-�indings-survey-war-affected-youth-sway, приступ 31.08.2025. Gangoli, G., McCarry, M., Razak, A. (2009). Child Marriage or Forced Marriage? South Asian Communities in North East England. Children & Society. 23. 418–429. Gill, A. K., Harvey, H. (2017). Examinating the Impact of Gender on Young People`s Views on Forced Marriage in Britain. Feminist Criminology. 12 (1). 72-100. Gonzalez, N. I. (2017). Forced Marriages in Europe: From a Migration Problem in a Global World to the Old Phenomenon of Gender Violence. Rivista di Criminologia, Vittimologia e Sicurezza. XI (2). 4-12. Hamel, C. (2011). Fewer Forced Marriages among Immigrant Woman and Daughters of Immigrants. Population & Societies. 479. 1-4. https://www.eccc.gov.kh/en. приступ 31.08.2025. ����������� ������ ������������ „����� � ��������� ���������” | 2025 412 Human Rights Watch. (2003). Stolen children: Abduction and Recruitment in Northern Uganda. March 2003. Hutchinson, A., Waterhouse, P., March-McDonald, J., Neal, S., Ingham, R. (2016). Understanding Early Marriage and Transsactional Sex in the Context of Armed Con�lict: Protection at Price. International Perspectives on Sexual and Reproductive Health. 42 (1). 45-49. Idriss, M. M. (2015). Forced Marriages – The Need for Criminalisation?. Criminal Law Review. 9. 687-703. International Criminal Court, Elements of Crimes. https://www.icc-cpi.int/ sites/default/�iles/Publications/Elements-of-Crimes.pdf, приступ 31.08.2025. Константиновић-Вилић, С., Николић Ристановић, В., Костић, М. (2009). Криминологија. Ниш: Правни факултет Judgement, Case 002/02, Exrtaordinary Chambers for Cambodia, November 16, 2018. https://legal-tools.org/doc/8v76lk/pdf, приступ 31.08.2025. Kool, R. (2012). Step forward of Forever Hold Your Peace: Penalising Forced Marriage in Netherlands. Netherlands Quarterly of Human Rights. 13 (4). 446-471. Lovato M. (2016). Forced Pregnancy During the Khmer Roughe Regime: Acknowledging Forced Pregnancy as a Distinct Crime in the ECCC Proceedings. Phnom Penh: Cambodian Human Rights Action Coalition McKay S., Mazurana D. (2004). Where are the girls? Girls in �ighting forces in northern Uganda, Sierra Leone and Mozambique: their lives during and after war. Montreal: Rights & Democracy (International Centre for Human Rights and Democratic Development) Miller, M. J. (2015). Stop Forced Child Marriage: A Comparative Global Law Analysis. International Journal of Humanities and Social Sciences. 9 (11). 3908-3917. Nguyen F. (2014). Untailing Sex, Marriage and other Criminalities in Forced marriage. Gottingen Journal of International Law. 6 (1). 13-45. Oosterveld V.(2011). The gender jurisprudence of the Special Court for Sierra Leone: progress in the Revolutionary United Front judgments. Cornell International Law Journal (44). 49–74. Ouattara, M., Sen, P., Thomson, М. (2010). Forced Marriage, Forced Sex: The Perils of Childhood for Girls, in Violence against Women (ed. C. Sweetman). 2733. Д. Миладиновић Стефановић | стр. 393-414 413 Rude-Antoine, Е. (2005). Forced Marriages in Council of Europe Member States, A Comparative Study of Legislation and Political Iniciatives. Strasbourg: Directorate General of Human Rights Sabbe, A., Temmerman, M., Brems, E., Leye, E. (2014). Forced Marriage: An Analisys of Legislation and Political Measures in Europe. Crime, Law and Social Change. 62 (2). 171-189. Samad, Y. (2010). Forced Marriage Among Man – Unrecognized Problem. Critical Social Policy. 30 (2). 189-207. Statute of Special Court for Sierra Leone, доступно на https:// sierraleonetrc.org/downloads/legalresources/specialcourtstatute.pdf, приступ 31.08.2025. The Prosecutor against Alex Tamba Brima, Brima Bazzy Kamara, Santigie Borbor Kanu, SCL 04-16-T (AFRC Trial Judgement). Доступно на https:// www.rscsl.org/Documents/Decisions/AFRC/613/SCSL-04-16-T-613s.pdf, приступ 31.08.2025. The Prosecutor Against Dominik Ongwen, Trial Judgement, ICC-02/04-01/15, 4 February 2021. https://www.icc-cpi.int/sites/default/�iles/ CourtRecords/CR2021_01026.PDF, приступ 31.08.2025. The Prosecutor against Charles Ghankay Taylor (Taylor Judgement), Case No. SCSL-03-01-T-1283. https://www.rscsl.org/Documents/Decisions/Taylor/ 1283/SCSL-03-01-T-1283.pdf, приступ 31.08.2025. The Prosecutor against Issa Hassan Sesay, Morris Kallon, Augustine Gbao, Case No. SCSL-04-15-T (RUF Judgement). Доступно на https://www.rscsl.org/ Documents/Decisions/RUF/1234/SCSL-04-15-T-1234-searchable.pdf, приступ 31.08.2025. Uddin, M. S. (2006). Arranged marriage – A Dilemma for Young British Asians. Diversity in Health and Social Care. 3. 211-219. Ye B. (2011). Forced Marriages as Mirrors of Cambodian Con�lict Transformation. Peace Review: A Journal of Social Justice. 23 (4). 469-475. Yerlikaya, H., Çakir-Ceylan, E. (2009). Zwangs – und Scheinehen im Fokus staatlicher Kontrolle. Eine Betrachtung des ju ngsten Gesetzentwurfes zur Bekampfung der Zwangsheirat und Verhinderung von Scheinehen im Lichte des Opferschutzes. Zeitschrift für Internationale Strafrechtsdogmatik. 205213. ����������� ������ ������������ „����� � ��������� ���������” | 2025 414 Prof. Dušica Miladinović Stefanović, LL.D., Full Professor, Faculty of Law, University in Niš, Republic of Serbia FORCED MARRIAGE AS A FORM OF VIOLENCE AGAINST WOMEN IN ARMED CONFLICTS: CRIMINOLOGICAL AND CRIMINAL LAW ASPECTS Summary Armed con�licts, social disorganization and economic crisis at a general level, as well as the feeling of insecurity, life threat and weakened inhibitions at the individual level, may generate favorable conditions for the emergence of various forms of crime. Forced marriage is probably not the �irst crime that comes to mind in this context. However, the circumstances in some armed con�licts (such as those in Cambodia, Sierra Leone or Uganda) show that this particular crime was committed so frequently that it reached mass proportions. In this paper, the author �irst endeavours to point out to certain criminological aspects of this phenomenon, such as its characteristics, the factors that in�luence its occurrence, and certain controversial criminal law issues that have been raised before international criminal courts due to the fact that forced marriage is not envisaged as an independent criminal offense, nor as an explicitly stated act among the existing incriminations in the statutes of international criminal courts. In practice, it is quali�ied as a crime against humanity and subsumed under the so-called “other inhumane acts”. Keywords: forced marriage, crime against humanity, armed con�licts.