РАСПОЛАГАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКОМ СВОЈИНОМ СУПРУЖНИКА БЕЗ САГЛАСНОСТИ ДРУГОГ СУПРУЖНИКА И НАЧЕЛО ПОУЗДАЊА УПИСА У КАТАСТАР

7 UDK: 347.626 UDK: 347.235:347.136 UDK: 349.418 DOI: 10.5281/zenodo.17799550 Др Мирослав Лазић,* Редовни професор, Правни факултет, Универзитет у Нишу Тијана Митровић Антић, Судија Прекршајног суда у Крагујевцу, Студент докторских студија, Република Србија РАСПОЛАГАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКОМ СВОЈИНОМ СУПРУЖНИКА БЕЗ САГЛАСНОСТИ ДРУГОГ СУПРУЖНИКА И НАЧЕЛО ПОУЗДАЊА УПИСА У КАТАСТАР** Апстракт: Заједничка својина је институт који није практичан за правни промет, јер је располагање могуће само сагласношћу свих заједничара. Ипак, у правној пракси постоје ситуације када један заједничар располаже заједничком својином без сагласности осталих заједничара, користећи чињеницу да је у евиденцији непокретности уписан као једини власник, иако фактички то није. У том случају, предност треба дати начелу поуздања у стање евиденције, посебн зато што су сада јавни бележници обавезни да приликом уписа непокретности титулара који су у браку, прибаве изјаву супружника. Међутим, уколико се и поред тога деси упис као искључиве својине, треба водити рачуна о савесноти прибавиоца и то тако што се захтева провера стања из евиденције, а када постоје околности које указују на несигурност искључивост упираног права, односно на постојање заједничке својине, савесност мора да обухвати и проверу ванкњижнпог стања. Како се савесност у погледу стања уписа у катастар претпоставља, терет обарања те претпоставке је на заједничару као оштећеном власнику. Кључне речи: заједничка имовина, заједничка својина, катастар, супружници, начело поуздања. * [email protected], ORCID ID 0000-0002-5055-818X. ** Рад је настао као резултат финансирања од стране Министарства науке, технолошког развоја и иновација, по Уговору евиденциони број 451-03-137/202503/200120 од 4.2.2025. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 8 1. Увод Појмови „заједничка имовина“ и „заједничка својина“, иако имају доста додирних тачака, разликују се по свом саставу. У састав заједничке имовине као правне скупине, поред права својине улазе и остала апсолутна права, као и облигациона (релативна) права која припадају заједничарима (и обавезе). У саставу заједничке имовине право заједничке својине представља најучесталије и обично највредније право, мада у модерном праву расте значај потраживања изражених обвезницама. Такође, имовина је јединствена, непреносива и недељива имовинска скупина субјективних права, док је својина преносиво и дељиво субјективно право1. Појам заједничке имовине деривирао је из појма заједничке својине. Заједничка својина је право које није практично за правни промет, јер се за промет захтева сагласност свих заједничара који имају својину на неопредељеним деловима ствари. Ипак, у правној пракси постоје ситуације када један заједничар располаже заједничком својином без сагласности осталих заједничара. Најчешће је то ситуација код располагања заједничким својином на непокретностима од стране супружника који је у евиденцији непокретности уписан као једини власник, иако се ради о заједничкој својини супружника. Рад се бави анализом таквих ситуација у правној пракси, а посебно изучава проблеме који настају због колизије интереса заједничара и савесног стицаоца који се позива на начело поуздања уписа у катастарску евиденцију. Такође, предмет разматрања је и критеријум процене савесности трећег лица као прибавиоца права својине од уписаног заједничара. 2. Појам и карактеристике заједничке својине Заједничка својина је специфичан институт имовинског права, који се огледа у плуралитету титулара својине на истој ствари и неодређеношћу њихових удела, што изискује посебна правила о управљању и располагању овим правом. Закон о основама својинскоправних односа (ЗОСПО) одређује појам заједничке својине као својину више лица на неподељеној ствари када су њихови удели одредиви, али нису унапред одређени.2 Удели заједничара у праву својине нису одређени ни идеално 1 В: Р. Ковачевић Куштримовић – М. Лазић, Увод у грађанско право, Пунта, Ниш, 2008, стр. 207; О. Станковић – В. В. Водинелић, Увод у грађанско право, Номос, Београд, 1995, стр. 142. 2 В. чл. 18 ст. 2. ЗОСПО. „Сл. лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Сл. лист СРЈ“, бр. 29/96 и „Сл. гласник РС“, бр. 115/2005 - др. закон. М. Лазић, Т. Митровић Антић | стр. 7-23 9 ни реално, односно право својине није подељено ни по обиму, ни по садржини. Заједнички садржалац свих облика заједничке својине је плуралитет титулара и неодређеност њихових удела3. То условљава да титулари (заједничари) својинска овлашћења могу да врше само заједно и сагласно. Римском праву је институт заједничке својине био неприхватљив и случајеви својине са више титулара су се решавали применом института сусвојине. Своје порекло води из немачког права, односно института „заједничке руке“ (Eigentum zur Gesammten Hand). Назив води порекло из обичаја стезања руку код закључења уговора, при чему се као титулари права појављују више лица који су, осим имовинским, повезани и личним везама4. Немачки теоретичари су у 19 веку изградили принципе на којима је она утемељена. Постоји више облика заједничке својине, односно имовине5. Тако, путем установе заједничке имовине су регулисани имовински односи супружника6, као и имовински односи ванбрачних партнера који су у погледу имовинскоправних дејстава ванбрачне заједнице изједначени са супружницима; затим, имовински односи чланова породичне заједнице за које је карактеристично постојање заједнице живота и сродничка веза чланова тих заједница7. Такође, постоји заједничка имовина санаследника на стварима у заоставштини, регулисане Законом о наслеђивању (ЗН)8. Поред тога, постоји и недељива заједничка имовина свих сопственика посебних делова зграде (етажна својина) на заједничким деловима стамбене зграде - регулисана одредбама Закона о становању и одржавању зграда9. 8 „Сл. гласник РС“, бр. 46/95, 101/2003 - одлука УСРС и 6/2015, (у даљем тексту ЗОН). 7 В. чл. 171 Породичног закона (ПЗ), „Сл. гласник РС“, бр. 18/2005, 72/2011 - др. закон и 6/2015. 5 О томе, Р. Ковачевић Куштримовић, М. Лазић, Стварно право, Свен, Ниш, 2006. стр. 221-222. 6 Т. Митровић Антић, Утврђивање величине удела код деобе заједничке имовине супружника у парничном поступку, Правни хоризонти, Правни факултет у Нишу, бр. 5/2022, стр. 31 4 М. Босиљчић, Заједничка својина, Енциклопедија имовинског права и права удруженог рада I – III, том трећи, НИО Службени лист СФРЈ, Београд, 1978, стр. 831. 3 Радић, Д., Располагање заједничком ствари – релативизација забране располагања стварима у заједничкој својини без сагласности свих заједничара, Правна ријеч, бр. 28/2011, Удружење правника Републике Српске, Бања Лука, стр. 299. 9 „Сл. гласник РС“, бр. 104/2016 и 9/2020 - др. закон. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 10 У упоредном праву се као кључне карактеристике заједничке својине наводе тзв. „четири јединства“10: јединство власништва; јединство удела; јединство права и јединство времена. Јединство власништва означава да сви титулари заједничке својине имају једнако право својине на заједничкој ствари, тако да сваки од заједничара има право својине на свакој честици ствари. Заједничари имају идентична права у односу на целу ствар, тако да сваки од њих има једнаку правну позицију у односу на остале заједничаре; Јединство удела значи да режим заједничке својине, док траје, пружа овлашћење свим заједничарима на једнако учешће у свим приходима и приносима које даје заједничка ствар; Јединство права односи се на исти правни основ стицања заједничке својине и пружа објашњење порекла заједничке својине њених титулара; Јединство времена се односи на временски период у коме је за њене титуларе био у примени режим заједничке својине који је везивао заједничаре у имовинскоправну заједницу, односно у ком временском интервалу су заједничари имали јединствена овлашћења која су морали вршити заједнички и споразумно у погледу заједничке ствари11. У Немачком грађанском законику заједничка имовина постоји само у законом прописаним случајевима (numerus clausus) - код заједничке имовине супружнка, на ствари у наследничкој заједници и на имовини трговачког друштва12. Најпотпуније одредбе о појму, дејству и престанку заједничке својине налазе се у Швајцарском грађанском законику13 (ZGB), којим је прописано да заједничка својина настаје на основу закона или уговора, те да права и обавезе заједничара зависе од правног основа стицања14. С обзиром да је предмет заједничке својине цела ствар, располагање се може вршити само на основу сагласне (једногласне) одлуке заједничара. Основни принципи на којима почива заједница титулара заједничке својине (заједничара) су: да заједничари не могу располагати својим делом, пошто ће он постати реалан тек деобом заједничке својине; да се до деобе сва овлашћења и обавезе заједничара, а посебно право располагања, врше заједнички и сагласно. У том погледу је сусвојина погоднији облик својине са више лица, јер је сваки сувласник сувласничке заједнице овлашћен да самостално располаже уделом, и ужива већу правну примену у законодавствима и правној пракси15. 12 Bürgerliches Gesetzbuch, 1900. https://www.gesetze-im-internet.de/bgb/BGB.pdf 13 Schweizeriches Zivilgesetzbuch, 1912. 14 В. Белај, О Заједничком власништву, Правна ријеч – Часопис за правну теорију и праксу, бр. 32/2012, стр. 133. 11 Исто, стр. 193,194. 10 P. V., Baker, A Manual of the Law of Real Property, стр. 192-194. 15 В. код А. Маганић, Развргнуће сувласничке заједнице, Зборник радова Правног М. Лазић, Т. Митровић Антић | стр. 7-23 11 Заједничка имовина је условљена нарочитом правном везом између њених титулара – заједничара који су у брачној, ванбрачној или сродничкој вези. У сваком случају, специфичности заједничке имовине захтевају посебан правни режим ради заштите интереса субјеката те имовине, како за време трајања, тако и у фази престанка деобом. Међутим, заједничка својина није јединствени институт са истом правном садржином, иако је њихов заједнички елемент - заједница власника на истој ствари, већ сваки од облика заједничке својине има специфичне карактеристике (differentia specifica). Своје унутрашње односе заједничари могу регулисати на различите начине, сходно врсти заједнице. Имају, дакле, „узајамна права и обавезе поводом заједнице које предвиђа уговор или закон“, и „располагање припада заједници као таквој, иако је могућ однос заступништва између заједнице и појединих чланова“16. Закључењем брака и конституисањем заједнице живота супружника, долази до успостављања бројних права и дужности, разноврсних по својој правној природи. Они захтевају посебну пажњу законодавца, како би се њиховим правним уређењем остварила ефикасна заштита интереса појединих чланова породице, али и интерес породице као целине. Регулатива тих односа захтева извесна одступања од општих правила имовинског права. Круцијални део посебности законске регулативе имовинских односа између супружника представља заједничка (брачна) имовина17, која је традиционални темељ ове заједнице живота. Имајући у виду да се режим заједничка имовина супружника, односно брачна тековина заснива на начелу равноправности и једнакости супружника, он служи заштити економски слабије стране у браку, јер се показало да формално изједначавање супружника не може дати очекиване резултате на имовинском пољу, без имовинскоправног режима заједничке имовине. Зато је законом успостављена претпоставка режима заједничке имовине супружника, иако је супружницима омогућено да споразумно могу искључити овај режим. Слично поступање су имале и друге европске државе (попут Француске, Италије, Шпаније, Португала и Малте), које су у своја законодавства, као законски брачни имовински режим, уводиле режим заједничке имовине, са одређеним специфичностима. Такође, институт је примењен и у нордијском правном кругу, прихватањем тзв. режима одложене 17 Д. Радић, Заједничка имовина као механизам заштите имовинских права и интереса супружника, Зборник радова – Дани породичног права „Правна заштита одраслих особа“, Правни факултет Универзитета „Џемал Биједић“, Мостар, 2016, стр. 263-264. 16 А. Гамс, Брачно и породично имовинско право, стр. 30, 35. факултета Свеучилишта у Ријеци, бр. 1/2008, стр. 17, 18. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 12 заједничке имовине од тренутка престанка брака до деобе. Овај режим је касније уведен и у Немачкој, Аустрији, Грчкој и Швајцарској.18 Међутим, без обзира на разлике у режиму заједничке имовине супружника, циљ увођења овог режима је исти - заштита економски слабије стране, кроз истовремено уважавање свих облика рада супружника – од кућног рада у домаћинству до привредних активности, у складу са начелом равноправности супружника. 3. Укњижба и располагање заједничком својином супружника Ради обезбеђивања заштите законског режима заједничке имовине и равноправности супружника као заједничара, породичним законодавством је прописано да се код уписа својине на непокретности супружника „сматра да је упис извршен на име оба супружника и када је извршен на име само једног од њих, осим ако након уписа није закључен писмени споразум супружника о деоби заједничке имовине, односно брачни уговор, или је о правима супружника на непокретности одлучивао суд“19. Ова одредба има карактер обориве законске претпоставке. Терет доказивања чињенице да није у питању заједничка имовина пребацује се на супружника на чије име је непокретност уписана20. Наиме, за међусобне односе супружника као заједничара није од утицаја чињеница на чије име је непокретност уписана у јавном регистру, јер иста не утиче на промену режима заједничке својине на истој, већ је битна чињеница да је непокретност стечена радом супружника током трајања заједнице живота у браку. Дакле, примена наведеног правила, у ситуацији када у јавном регистру није уписана заједничка својина на непокретности, омогућава заштиту супружника који је допринео стицању непокретности, иако није уписан као заједничар21. Ова одредба 19 В. чл. 176. ПЗ. 20 Више о смислу чл. 176 Породичног закона и конкуренцији са правом савесног стицаоца непокретности, Р. Цветић, Нова правила у поступку уписа у катастар непокртности. Упис заједничке својине супружника, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, бр. 4/2019, стр. 1175, 1176. 18 Детаљније о циљевима увођења режима заједничке имовине и доприносу супружника у њеном стицању. Б. Решетар, Имовинскоправни односи брачних другова у Европи, Имовинскоправни аспекти развода брака – хрватски, еуропски и међународни контекст, Правни факултет Осијек, 2011. стр. 429-431. 21 В. чл. 171. ст. 1. ПЗ; У судској пракси наилазимо и на одлуке у којима непокретности које су предмет купопродајног уговора закљученог за време трајања брака, од стране једног супружника који је и уписан у јавним регистрима као власник, сматрају њиховом М. Лазић, Т. Митровић Антић | стр. 7-23 13 је изазивала одређене проблеме у правној пракси и супротстављала се начелу поуздања у евиденцију непокретности. Свакако је јасна намера законодавца да прописивањем наведеног правила, пружи заштиту неуписаном супружнику од неовлашћеног располагања од стране уписаног супружника. Међутим, у судској пракси је било и одлука у којима се прихватањем тзв. прећутне сагласности на извршено располагање, уствари пружала заштита стицаоцу непокретности. Са циљем постизања већег степена правне сигурности у промету непокретности и повећања правне свести код грађана о значају уписа и примене начела поуздања у катастар непокретности, уведена су нова правила о упису заједничке својине. Тако је одредбом чл. 7. ст. 4 Закона о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфракстутуре (ЗПУКН)22 прописано да се заједничка својина уписује на име свих заједничара. У случају постојања брака у моменту настанка исправе за упис, у којој је садржан теретни правни посао, од јавног бележника као обвезника доставе исправа служби за катастар непокретности, заједничка својина на непокретности се уписује и на име другог супружника. Три су изузетка од установљеног правила о уласку стечене непокретности у режим заједничке својине, и то уколико: „у исправи за упис нема податакa o пoстojaњу брaкa и супружнику; aкo сe кaтaстру дoстaви изjaвa oбa супружникa дa сe у кoнкрeтнoм случajу нe рaди o зajeдничкoj, вeћ о пoсeбнoj имoвини jeднoг oд супружникa; или aкo супружници испрaвoм нa oснoву кoje сe врши упис стичу сусвojину, сa oдрeђeним удeлимa“23. Изjaвe се дoстaвљajу у фoрми jaвнoбeлeжничкoг зaписa или jaвнoбeлeжнички пoтврђeних (сoлeмнизoвaних) изjaвa, a мoгу бити и сaстaвни дeo испрaвe кojoм сe стичe нeпoкрeтнa имoвинa нa кojу сe тa изjaвa oднoси, oднoснo сoлeмнизaциoнe клaузулe кojoм je пoтврђeнa тa испрaвa24. Иако је јасна намера законодавца о потреби постизања већег степена заштите стицаоца непокретности, посебно у светлу примене начела поуздања у катастар непокретности, поставља се питање у којој мери је актуелна регулатива подударна са правилима која произилазе из „заједничком својином“ са образложењем „да иако је парцела купљена у току трајања брака и без обзира што се као купац појављује један супружник и што је у земљишним књигама уписан само један супружник, она представља заједничку својину странака. Небитно је чијим је средствима купљен плац, јер је несумњиво купљен у току брака странака, а као купац се јавља тужени, те је ово заједничка имовина странака, са претпоставком да су удели супружника подједнаки“. Пресуда Основног суда у Нишу, П. бр. 16280/15 од 10.02.2017. године, Судски архив. 23 Чл. 7, ст. 5 ЗПУКН. 22 .“Сл. гласник РС“, бр. 41/2018, 95/2018, 31/2019 и 92/2023. 24 Чл. 7. ст. 4-8. ЗПУКН. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 14 концепта заједничке својине супружника. Ово посебно из разлога што се кључни критеријум који произилази из одредаба чл. 7 ЗПУКН које се односе на заједничку својину, тиче чињенице постојања брака у тренутку настанка исправе за упис, а не чињенице да ли се ради о непокретности која је стечена радом супружника за време трајања њихове заједнице живота у браку.25 Чињеница је да се обавезом да јавни бележник приликом овере купопродајног уговора провери да ли је преносилац у браку и ако јесте позива се његов супружник да се изјасни да ли се ради о њиховој заједничкој имовини или не, предупређује неовлашћено располагње непокретностима из заједничке имовине супружника. Фокус интересовања теорије и судске праксе представља питање односа правила из чл. 176. ст. 2. Породичног закона са начелом поуздања у катастар непокретности и правним положајем трећег савесног лица. Са тим у вези, потребно је указати и на заокрет у судскској пракси Врховног касационог суда од 2018. године, у погледу заштите права неуписаног супружника, односно заштите трећег савесног лица које се поуздало у стање у катастру непокретности. У судској пракси је засад овој претпоставци дата предност над начелом поуздања уписа у кататар26. Међутим, ова одредба захтева анализу њеног домашаја и примене, посебно имајући у виду садржину нових прописа о упису права на непокретностима у катастар непокретности и јачању домашаја начела поуздања уписа, што ће бити предмет детаљније анализе у наставку рада. 4. Појам и дејство начела поуздања Свака евиденције непокретности, како земљишнокњижна, тако и катастарска евиденција примењена у Р. Србији, заснивају се на принципу поуздања у тачност уписа. Формално, принцип поуздања значи „необоривост претпоставке истинитости и потпуности уписа, без потребе додатног истраживања“27. Истинитост значи да постоје сва права и 26 Иако актуелна пракса Врховног суда говори у прилог заштите неуписаног супружника, тако да се у једној од одлука закључује „да одредба чл. 6 тада важећег Закона о државном премеру и катастру, којом је прописано начело поуздања у катастар непокретности, не може да искључи примену принудних норми материјалног права (чл. 174 ПЗ) о посебном режиму заједничке својине стечене у браку и начину законитог располагања том имовином“. Пресуда Врховног касационог суда, Рев1 бр. 14/2018 од 12.12.2018. године, са сличним становиштем израженим и у пресуди истог суда Рев. бр. 1162/2016 од 12.07.2016. године; наведено према С. Дабић, К. Доловић Бојић, op. cit., стр. 427. 25 Р. Цветић, цит. дело, стр. 1181. 27 М. Лазић, Начело поуздања у регистар непокретности и уговорно стицање својине М. Лазић, Т. Митровић Антић | стр. 7-23 15 чињенице уписане у регистар непокретности, а потпуност - да не постоји све оно што у регистар није уписано28. На тај начин, начело поуздања гарантује сигурност правног промета трећим (савесним) лицима, који су предузели одређене правне радње поуздајући се у податаке из катастарске евиденције непокретности. Формулација овог начела веома је слична и у упоредном праву. Практично, савесно поступање у правном промету, имајући у виду јавно поверење у регистар непокретности, не захтева да стицалац испитује ванкњижно стање, већ само оно што је у регистар уписано29. Тако, у Републици Хрватској се прихвата начело поуздања и „за савесност трећег лица није нужно активно истраживање ванкњижног стања...тако да законодавац од савесних стицалаца захтева познавање земљишнокњижног и непознавање поседовног стања некретнина, под условом да ово непознавање није последица грубе непажње“30. Слично решење је прихваћено и у новом праву Федерације Бих и Републике Српске, у којима је савесност стицаоца одлучујућа претпоставка за стицање на основу начела поверења, а у стварном праву изричито је прописано да не постоји обавеза истраживања ванкњижног стања.31 У том смислу су судови ових држава, позивањем на начело поверења, учинили заокрет у дугогодишњој судској пракси, која се по правилу (изричито или прећутно) позивала на начело nemo plus iuris ad alium transfere potest quam ipse habet и предност давала поседовном и ванкњижном стању (чл. 56 ЗСП ФБиХ/ЗСП РС). Међутим, институт стицања на основу поверења у земљишне књиге је изричито прописан тек у новим законима који регулишу стварно право.32 31 М. Повлакић, Начело повјерења у земљишну књигу у најновијој пракси Врховног суда Федерације БиХ, Нова правна ревија, часопис за домаће, њемачко и европско право, 1, стр. 9, https://portalfo2.pravosudje. ba/vstvfo-api/vijest/download/28348, стр. 9. 30 Х. Мутапчић, Е. Бркић, Улога и значај начела савјесности у процесу реформе земљишнокњижног права, Зборник радова Правног факултета у Тузли, бр. 1. 8-40, стр. 25. 28 М. Лазић, op. cit., стр. 51; Брисањем погрешног уписа се отклања позитивни аспект поуздања, а накнадним уписом негативни аспект, тако да дејство начела поуздања „наступа од момента коначности уписа које није у поступку оспоравања“. Видети код: Р. Ковачевић Куштримовић, М. Лазић, Стварно..., стр. 328, 329. 29 Р. Цветић, Домашај начела уписа и начела поуздања у катастар непокретности у нашој судској пракси, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, вол. XLIX, бр. 3/2015, стр. 1024, 1025. од књижног власника – Први део, Зборник радова Правног факултета у Нишу, бр. 100/2023, стр. 39. 32 М. Повлакић, цит. дело, стр. 6. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 22 кораке ради утврђивања имовинског статуса непокретности и добијања изјаве неуписаног супружника о чињеници да ли је у статусу заједничке или посебне имовине супружника. Свеобухватно решавање наведеног проблема могуће је прописивањем посебних правила у стварноправној регулативи, а у смислу прецизирања дејства начела поуздања. Такође, потребно је регулисање опших правила о заштити савесног стицаоца, и критеријума какво испитивање чињеничног стања за претпоставку савесности је неопходно од стране прибавиоца. Све то би утицало на установљавање правне дисциплине титуларе својине и допринело да се доследно старају о евиденцији свог права заједничке својине. Тиме се и спречава могућност неовлашћеног располагања заједничком имовином. Ипак, уколико се то ипак деси, савесност прибавиоца треба ценити према познавању стања у катастру, а када постоје посебне околности сумње у истинитост уписа и према познавању осталих чињеница. Са друге стране, при актуелном стању у законодавству у ком је прописивањем правила о обавези уписа заједничке својине супружника довело до тога да претпоставка о заједничком упису на име оба супружника у будућем периоду губи на значају, то је одредбама Породичног закона требало увести регулативу о заштити располагања која се односе на породични дом супружника. То би допринело постизању компромиса између очувања концепта заједничке имовине супружника, који је актуелним решењем у знатној мери доведен у питање, и потребе за очувањем сигурности правног промета. М. Лазић, Т. Митровић Антић | стр. 7-23 23 Miroslav Lazić, LL.D., Full Professor, Faculty of Law, University of Niš, Tijana Mitrović Arsić, Judge of the Misdemeanour Court in Kragujevac, PhD student, Faculty of Law, University of Niš, Republic of Serbia DISPOSITION OF SPOUSES’ JOINT OWNERSHIP WITHOUT THE CONSENT OF THE OTHER SPOUSE AND THE PRINCIPLE OF RELIANCE ON CADASTRAL REGISTRATION RECORDS Summary Joint ownership is an institute that is not practical for legal transactions because disposition of property is possible only with the consent of all co-owners. Yet, in legal practice, there are situations when one co-owner disposes of joint ownership without the consent of the other co-owners, alleging that he/she is registered as the sole owner in the real estate registry in spite of the fact that he/she is not. In such a case, priority should be given to the principle of reliance on the real estate records on cadastral registration, particularly considering that nowadays notaries are obliged to obtain a statement from the spouses when registering real estate of married titleholders. However, in case the ownership is registered as a spouse’s exclusive (sole) ownership, it is essential to assess the conscientiousness of the acquirer (i.e. whether a spouse acquired it in good faith) by requesting the verification of the registered ownership status in the real estate (cadastral) records. If there are circumstances that indicate the uncertainty of the exclusiveness of the registered right or the existence of joint ownership, the assessment of the acquirer’s conscientiousness (acquisition of ownership in good faith) must also include the verification of the unregistered property ownership. As conscientiousness regarding the status of registration in the cadastre is presumed, the burden of refuting that presumption lies with the joint owner as the injured party. Keywords: joint ownership of spouses, disposition, registration in the real estate cadastre, principle of reliance on cadastral registration records.