ИНСТИТУТ ПОМИЛОВАЊА: ТЕОРИЈСКА РАСПРАВА PRO ET CONTRA

129 UDK: 343.293 UDK: 343.85 DOI: 10.5281/zenodo.17980923 Др Душица Миладиновић-Стефановић,* Редовни професор, Правни факултет, Универзитет у Нишу, Република Србија ИНСТИТУТ ПОМИЛОВАЊА: ТЕОРИЈСКА РАСПРАВА PRO ET CONTRA** Апстракт: Помиловање би сасвим оправдано могло да носи епитет класичног института кривичног права, јер од најстаријих познатих извора па све до савременог доба, представља неизбежни део ове гране. Дуготрајно постојање још увек не значи опште прихватање института. Напротив, његов развој обележавају озбиљне примедбе, као што је кршење основних принципа права попут законитости, једнакости грађана пред законом или поделе власти, а на листи аргумената против помиловања налазе се и онемогућавање опште превенције, ометање кривичног правосуђа и нефункционалност института. Помиловање је ипак преживело теоријску критику, захваљујући чињеници да је у питању флексибилан механизам за контролу садржаја и примене закона којим се могу конкретно реализовати различите функције – успостављање контроле између различитих грана власти, исправљање судских грешака, спровођење правде и правичности, смањење окрутности казни и хуманизација кривичног права, ресоцијализација, као и остваривање државно-политичких интереса. Негативна критика, по мишљењу аутора, осветљава слабе тачке института и мора бити путоказ приликом евентуалне измене начина на који је нормативно утемељен. У том смислу, концепт помиловања би требало преиспитати у позитивном праву Србије, јер је оптерећен многим проблемима, почев од необично широког садржаја у материјалној сфери, где се као посебно дискутабилно јавља ослобођење од кривичног гоњења, па све до амбивалентног положаја првостепеног суда и недостатка контроле у коришћењу ове прерогативе у процесној сфери. * [email protected], ORCID ID 0000-0003-1473-0509. ** Рад је резултат истраживања на пројекту „Одговорност у правном и друштвеном контексту”, који финансира Правни факултет Универзитета у Нишу, у периоду 2021–2025. година. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 130 Кључне речи: помиловање, начело поделе власти, принципи кривичног права, генерална и специјална превенција, казнена политика. 1. Увод Помиловање потпуно оправдано може понети епитет класичног института кривичног права, с обзиром на своју дугу и богату историју. Од најстаријих познатих извора до савременог доба, са изузетком краткотрајне епизоде постреволуционарног права у Француској, помиловање представља неизоставни део ове гране. Из дуготрајности се међутим, још увек не може извући закључак да се ради о институту који ужива опште, неподељено одобравање. Напротив, његов је развој обележен оштрим приговорима, а у западној теорији се, за разлику од домаће у којој је критичко преиспитивање овог института истинска реткост, и данас могу наћи мишљења о помиловању као аномалији савремених уставних система или анахроном остатку из времена када су апсолутни владари могли да се мешају у послове правосуђа. С правом се може поставити питање због чега држава традиционално допушта изузетке од кажњавања, иако су се за то стекли сви формално постављени услови, због чега поједине учиниоце кривичних дела дарује привилегијом опраштања, док друге подвргава репресији. Какав је то, претпоставља се несумњиво значајан и крупан, мотив наводи да одустане од ius puniendi, једног од своја два темељна овлашћења? Уважавајући поларизованост теоријских схватања о помиловању, излагање о оправданости је конципирано у две целине, као нека врста прегледа разлога pro et contra, уз покушај критичког сагледавања изнетих ставова. 2. Аргументи против постојања института помиловања Прве озбиљне критике потекле су из пера представника класичне школе. У преиспитивању читавог феудалног кривичног права, под удар је дошло и помиловање, пре свега због уочених арбитрерности и злоупотреба у његовој примени. Без постављених правила и ограничења, помиловање је било само још једна у низу еманација владареве апсолутне моћи. Он је могао своје овлашћење користити неспутано у недостаку било каквих механизама контроле, што не чуди, пошто је у својим рукама обједињавао све три гране државне власти. Чезаре Бекарија је читаво поглавље свог дела „О злочинима и казнама” посветио управо помиловању, издвајајући неколико аргумената који се, попут општег места, редовно понављају у каснијим крити- Д. Миладиновић-Стефановић | стр. 129-145 131 кама. Једна од негативних консеквенци постојања и примене института пронађена је у онемогућавању остваривања генералне превенције. Како се помиловањем избегава и заобилази кривичноправна репресија, тиме се не шаље позитивна порука друштву. Управо обрнуто, само се потенцијални деликвенти подстичу и охрабрују да почине злочин. „Ако се људима покаже да се злочини могу и опростити и да казна није нужна последица злочина, онда се у њих побуђује нада у некажњивост и сугерира им се мисао да је, кад је већ могућ опрост, кажњавање пре чин силе неголи правде.”1 Таквих мишљења има у нашој старијој теорији. „И заиста, да би било веће гарантије да ће појединци поштовати законе, потребно је да они буду убеђени да неће измаћи од казне која сустиже онога ко се о њих огреши. Али, ако се они буду могли надати да њихове незаконите радње могу остати некажњене ... закон ће тада имати много мање ауторитета.”2 Перићева најстрожа критика била је упућена једном облику помиловања – ослобођењу од кривичног гоњења,3 јер је сматрао да таква могућност представља озбиљан фактор друштвене дестабилизације, ризик за настанак насилних политичких промена. Посебну пажњу привлачи и следећи Бекаријин став: „... Када владар кога помилује, изгледаће као да жртвује јавну сигурност ради сигурности појединца...”,4 из којег проистиче нови приговор. Преточен у модерни језик, претходни цитат указује да, на себи својствен начин, помиловање руши легитимност кривичног права и доводи у питање његову заштитну улогу.5 Да би одиграло своју функцију право уопште, па и кривично право као његов део, мора да ужива известан, критични степен одобравања, мора да се доживљава као логична, неопходна и општекорисна творевина. Управо на ове темеље кривичног права атакује помиловање – „лакоумно благодарје”, како рече Бекарија. Колико је овај приговор битан, у склопу читваве филозофске концепције аутора, постаје јасно тек када се напомене да је он један од мислилаца, који су веровали у концепт настанка државе и права на основу друштвеног уговора. 4 Č. Bekarija, Op. cit., str. 132. 3 Који се онда примењивао само на помиличке делинквенте. Прим. aут. 1 Č. Bekarija, O zločinima i kaznama, Split, Logos, 1984. godine, str. 132. 2 Ж. Перић, О амнестији у српском кривичном праву, Београд, Штампарија С. Раденковића, 1909. године, стр. 9. 5 На исту опасност указују и неки савремени аутори. Како се помиловањем у ствари дерогира примена кривичног права, оно не сме да буде ништа друго до ретког изузетка, како не би осујетило остваривање његове заштитне улоге. F. Bačić, Krivično pravo, Opći dio, Zagreb, Informator, 1978. godine, str. 509, З. Стојановић, Кривично право, Општи део, Београд, Правни факултет, 2003. године, стр. 371. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 132 Поред наведених, Бекарија је поставио питање компатибилности начела поделе власти и помиловања, као уосталом и неки други познати мислиоци онога доба, попут Монтескјеа. Не упуштајући се детаљно у проблем како остварити независност грана државне власти, како поставити бране уплитању једне власти у послове друге, констатовао је да је овлашћење да опрашта казне погрешно дато извршној власти. Милост је врлина онога ко законе ствара, а не онога ко законе примењује. Касније је често истицан исти приговор, али са новим, другачијим образложењем, као недопустиво мешање извршне власти у ингеренције судске. Таква повреда се посебно истиче у случају аболиције, када је кривични поступак започео или је чак већ подигнута оптужница. Помиловање је у овом контексту окарактерисано као нека врста страног тела у домену примене судске одлуке, неусаглашеност са системима савремених демократских држава, где је суђење и изрицање казни остављено искључиво за судску власт.6 Интересантно је да се и данас често чују оцене да помиловање ремети казнену политику судова. Како се орган надлежан да одлучује о помиловању заправо појављује као нови, уз судове паралелни субјект казнене политике, отвара се питање њихове међусобне синхронизације.7 Мада домаћи теоретичари углавном сматрају да се у позитивном праву проблем донекле решава постављањем обавезе да се од првостепеног суда тражи мишљење о оправданости молбе за помиловање,8 то ипак није тако, пошто мишљење нема обавезну снагу. Дакле, не преостаје ништа друго до закључка да помиловање, по природи свога садржаја, ублажава казнену политику судова, мада постоје и другачије визије. Насупрот типском понављању претходне констатације, изнет је и став да помиловање посредно може да доведе до заоштравања казнене политике судова.9 Вероватно се идеја заснива на претпостављеној реакцији судије који, имајући у виду и могућност да казна буде смањена у поступку помиловања, врши „урачунавање” смањења у изречену казну, не би ли се на крају ипак постигла сврха кажњавања. У крајњем, може се рећи да предимензионирана употреба помиловања, 6 L. Sebba, The Pardoning Power, A World Survey, The Journal of Criminal Law and Criminology, vol. 66, no. 1, 1977. godine, str. 83. 7 М. Трифуновић, Уставноправни и политички аспект института помиловања, Југословенска ревија за криминологију и кривично право, бр. 2, 1973. године, стр. 225. 8 Оваква обавеза је постављена чл. 9. ст. 1. Закона о помиловању, Службени гласник Републике Србије, бр. 49/1995 и 50/1995-испр., као и чл. 6. ст. 2. Упутства о поступању судова и завода за извршење казни затвора у поступку помиловања, Службени гласник Републике Србије, бр. 6/1998 и 7/1998-испр. 9 С. Пихлер, Прилог расправи о помиловању, Правни живот, бр. 6-7/1987, стр. 700. Д. Миладиновић-Стефановић | стр. 129-145 133 када оно постане делатност одобравања, а не делатност одбијања, не води само ремећењу казнене политике судова, већ представља увођење административног одмеравања казне „на мала врата”, што је неприхватљиво за системе у којима важи принцип судске индивидуализације. Детаљније проучавање Бекаријиног дела упућује на још неке приговоре. Иако у поглављу о помиловању није експлицитно наведено, из читавог учења следи да се, строго посматрано, применом помиловања крши темељно начело кривичног права – начело законитости.10 Ако је казна изречена на основу закона, свака даља интервенција је не само излишна већ и штетна, пошто се јавља као нарушавање поменутог принципа. Треба имати у виду да се начело законитости схватало другачије него данас, и да се врхунцем његовог спровођења у дело сматрао систем апсолутно одређених казни, са којим је помиловање апсолутно неспојиво. Сличан негативни утицај помиловање остварује и на принцип сразмерности казне;11 ако је испоштован, нема потребе за било каквом накнадном корекцијом. Наравно, представници класичне школе су заговарали тзв. објективну сразмерност, прилагођеност казне учињеном делу, његовој тежини, не узимајући у обзир субјективне околности, везане за учиниоца, на чији је значај касније указано у оквиру неких других школа кривичног права. Надаље, помиловање не „иде под руку” ни са принципом једнакости грађана пред законом. Како не постоје никакви формални основи, чијим би испуњењем било оправдано дати помиловање, оно је вазда било засновано на слободној оцени, те је тако отворена могућност да се у сличним ситуацијама потпуно различито поступи. Дајући милост једном, а ускраћујући је другом, помиловање постаје инструмент неоправданог фаворизовања или, из другог угла, неоправдане дискриминације појединих делинквената. Да ли уопште трошити речи на описивање неједнаког положаја двојице осуђеника на смрт, на пример, од којих је једном казна замењена блажом, а другом не, где се помиловање јавља буквално као граница између живота и смрти? Истовремено, неправда не настаје само на релацији помилованог и непомилованог, већ и у односу помилованог и жртве кривичног дела, по латинској Qui parcit nocentibus, innocentes punit.12 Све док се сврха кажњавања видела у одмазди и испаштању, помиловање се логично 10 „... само закони могу одређивати казне за злочине ...”, Č. Bekarija, Оp. cit, str. 72. 11 „... мора, дакле постојати сразмерност између злочина и казни ...”. Č. Bekarija, Оp. cit, str. 76. 12 Ко прашта кривцима, кажњава невине. Прим. аут. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 134 могло схватити и као средство ометања кривичне правде, јер се његовом применом осуђени ослобађао патње, коју је заслужио извршењем кривичног дела. Тако се оштећени и њему блиска лица лишавају моралне сатисфакције услед сазнања да је злочинца мимоишла оправдана казна.13 Увиђајући недостатке, Бекарија се истовремено помирио са привременом нужношћу његовог постојања. Ондашње стање кривичног права, са „апсурдним законима и окрутним казнама”, створило је потребу за постојањем једног корективног института у служби надомештања различитих недостатака. Напротив, у боље уређеним правним системима, где би „казне биле благе, а начин суђења правилан и брз”, ова потреба би брзо ишчилела. „Ако је помиловање нужно онолико колико је право погрешно, онда док је право добро, помиловање значи повреду тог права.”14 Листи приговора су, у савременој теорији, придодати непотребност и нефункционалност помиловања. Изучавање историјског развоја института показало је да је он, у току свог дуготрајног постојања, био нека врста панацеје за различите недостатке и недовољну изграђеност кривичног права. Њиме је раније превазилажено непостојање читавог низа института (неурачунљивости и (битно)смањене урачунљивости, олакшавајућих околности, ублажавања казне, ослобођења од казне, условног отпуста, рехабилитације, понављања поступка, ванредног ублажавања казне и других).15 Јасно је да га данас не би требало користити као њихову замену. Примена у том домену указала би на једну од две подједнако лоше ствари, или да нешто није у реду са самим правом (јер нема оформљене самосталне институте о којима је било речи) или да се оно погрешно примењује (јер садржи самосталне институте, али се, уместо да они буду коришћени ради остваривања оне сврхе којој су намењени, употребљава помиловање). Разматрање приговора на рачун помиловања не може да прође без констатације да су многи од њих настали у специфичном друштвеном односно политичком контексту. Прелазак из феудалне у буржоаску друштвено-економску формацију, обележила је критика апсолутистичке власти, па је у многе аргументе против помиловања заправо 13 Слично наведеном, Кант је у складу са основним постулатима свога учења, сматрао да је казна категорички императив злочина, нужност коју намеће правда. У том светлу помиловање представља фактор који ремети склад и логичан след ствари, по којем је казна нужан одговор на злочин. L. Sebba, Оp. cit, str. 96. 14 Č. Bekarija, Оp. cit, str. 132. 15 L. Sebba, Оp. cit, str. 83. Д. Миладиновић-Стефановић | стр. 129-145 135 заоденута и преточена критика или сликовито речено страх од неограничене власти, самовоље и правне несигурности. Аутоматски се може закључити да сви ти приговори, чак иако се ни данас не могу у потпуности одбацити, имају много мању снагу но што је то био случај у време њиховог појављивања. Успостављање потпуне контроле над применом овог института наравно није могуће, противно је његовој природи, али далеко од тога да никаквих механизама контроле нема, почевши од чињенице да је помиловање сада неупоредиво детаљније регулисано, но што је некада било, па носилац овлашћења није баш апсолутно слободан при његовом вршењу. Остали механизми се разликују у зависности од посматраног правног система, а у крајњем макар дугогодишња демократска традиција, притисак јавности и опасност од ускраћивања њене подршке, у великом броју држава могу да представљају брану неодговорном коришћењу прерогативе помиловања. Међутим, тамо где овакве демократске вредности нису изграђене значајне опасности и даље постоје. Неки аргументи, као на пример приговор слабљења генералне превенције, су прилично дискутабилни. Углавном се помиловање прилично ретко користи, тако да ниједан учинилац кривичног дела не може са стопроцентном сигурношћу рачунати на добијање помиловања. Када се то узме у обзир, питање је да ли постојање оваквог института може да буде генератор криминалног понашања. Бекаријин концепт помиловања као института „са ограниченим роком трајања”, где се потреба за његовим постојањем гаси са усавршавањем кривичног права и кривичног правосуђа, постао је сам по себи превазиђен. Од његовог времена до данас учињен је несумњив напредак у овим областима, а да то ипак није довело до одбацивања помиловања. Чини се да је поменута критика заснована на једној претерано идеалистичкој и утопијској претпоставци, о могућности постојања савршеног права и савршене државе односно судства, као једне гране државне власти. 3. Аргументи у прилог постојања института помиловања Врло је интересантно да су неки аутори, полазећи од истог аргумента који је служио за оспоравање помиловања – начела поделе власти, извели управо супротан закључак о потреби његовог постојања. Подела власти заправо не значи њихову потпуну одељеност и недодирљивост, што је у крајњем херметичан и тешко изводљив концепт, већ напротив одређену интеракцију у виду међусобне контроле, у мери која не прераста у ометање и проширивање једне власти на �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 136 рачун друге (теорија chacks and balances). Тако помиловање делује као неопходна провера, коју извршна власт спроводи према судској, али и законодавној власти.16 Помиловање је корективни механизам у случају постојања судских грешака, када нема више других правних средстава за њихово исправљање, а са друге стране и сигнал да постоји потреба за променом закона, који не прате друштвени развој. У америчкој правној теорији се чак сматра, ма колико чудно звучало, да се помиловањем може контролисати и уставност закона, позивајући се на познати случај када је председник Џеферсон помиловао све осуђене по неуставном Закону о странцима и угрожавању државног уређења и безбедности, и тиме ефикасно „поништио” закон, исто као што би то учинио Врховни суд.17 Одатле и потиче смисао давања овог овлашћења извршној власти, јер се „користи за исправљање судских одлука лишених флексибилности, а такође и за исправљање ограничења својствених законодавству у његовој неспособности да препозна све комбинације могућих случајева”.18 Са друге стране, постоје и одређена ограничења примене помиловања, услед контроле коју у различитим системима врше законодавна, судска, извршна власт, поред контроле јавности, која има више политички значај.19 Облик контроле законодавног тела постоји у Уставу државе Њујорк, који обавезује гувернера да сваке године поднесе извештај о сваком случају помиловања у протеклом периоду, посебно наводећи разлоге на којима је одлука заснована. Истовремено, аболиција је у неким савезним државама које је дозвољавају, због јачине правног дејства, условљена потврдом законодавног тела. Механизми судске контроле се прилично разликују, пре свега по степену и јачини утицаја суда на доношење одлуке о помиловању. Најслабији облик, боље рећи тек наговештај судске контроле, постоји у системима где се тражи мишљење првостепеног суда. Како формално посматрано, мишљење у већини проучаваних права није обавезно за надлежни орган остаје нада да може бити усвојено због ауторитета суда, проистеклог из снаге његових аргумената. Ређи су „прави” механизми, у којима улога суда није само симболична, као на пример у поје16 B. Hoffstadt, Normalizing the Federal Clemency Power, Texas Law Review, vol. 79, iss. 3, 2001., str. 592. 19 D. T. Kobil, Quality of Mercy Strained: Wresting the Pardoning Power from the King, Texas Law, Review, 569, 1991., str. 21. 17 F. H. Easterbrook, Presidential Review, 40 Case, W. Res. Law Review, 1990., str. 907., M. C. Love, Of Pardons, Politics and Collar Buttons: Reflections on the President's Duty to be Merciful, Fordham Urban Law Review, vol. 27, no. 5, 2000., str. 1506. 18 W. F. Duker, The President' s Power to Pardon: A Constitutional History, William and Mary Law Review, vol. 18, no. 3, 1977., str. 537. Д. Миладиновић-Стефановић | стр. 129-145 137 диним федералним јединицама САД, где гувернер може помиловати лице које је већ два пута осуђено само уз препоруку четири судије Врховног суда, односно ако не постоји противљење судије који је донео првостепену пресуду. Контрола од стране извршне власти карактеристична је за монархије; помиловање као акт монарха мора да буде премапотписан, чиме се успоставља одговорност надлежног министра. И поједине републике, попут Француске, имају сличан механизам, тако да без сапотписа надлежног министра ниједан акт помиловања не може постати пуноважан. Компаративна анализа је, такође, указала да неки правни системи познају контролу јавности. Најчешће се то чини путем објављивања одлуке о помиловању у службеном гласилу, али има и другачијих примера. Да се опет вратимо у САД, чији закони пружају обиље посредних ограничења помиловања, где се у појединим државама тражи обавештавање опште јавности о покренутом поступку, путем средстава јавног информисања оног округа у којем је кривично дело учињено. По доношењу одлуке о помиловању, читав предмет се архивира, али је од посебног значаја чињеница да је доступан јавности и да се на захтев може прегледати. Могућност исправљања судских грешака би се могла назвати класичним разлогом у корист помиловања, пошто готово да нема аутора, који се на њега не позива у својим излагањима.20 Иако данас постоје различити процесни механизми контроле исправности судске одлуке, може се десити да они не „ухвате” баш сваку грешку, па помиловање остаје (поред амнестије) последња нада, ако су искоришћена предвиђена редовна и ванредна правна средства. Има мишљења да је помиловање ефикасније средство за исправљање грешака од рецимо понављања поступка или ванредног ублажавања казне, јер је њихова примена везана за услове, а и поступак примене траје дуго.21 Треба додати да се овај разлог нарочито истиче у законодавствима која 20 Код нас Т. Живановић, Основи кривичног права Краљевине Југославије, Општи део, Београд, Гундулић, 1937. године, стр. 400; М. Аћимовић, Кривично право, Општи део, Књига I, Суботица, Градска штампарија, 1937. године, стр. 172; М. Радовановић, Кривично право, Општи део, Београд, Савремена администрација, 1972. године, стр. 332; Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, Кривично право Југославије, Општи део, Београд, Савремена администрација, 1994. године, стр. 392; Б. Чејовић, В. Миладиновић, Кривично право, Општи део, Ниш, Правни факултет, 1995. године, стр. 551; Љ. Јовановић, Кривично право, Општи део, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1986. године, стр. 339; Д. Јовашевић, Амнестија и помиловање, Београд, Intermex, 2001. године, стр. 40 и др. 21 Т. Живановић, Ibid., слично и Б. Чејовић, В. Миладиновић: „... амнестија и помиловање су установе помоћу којих се најлакше могу отклонити судске заблуде ...”, Ibid. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 144 Радовановић М. (1972). Кривично право, Општи део. Београд: Савремена администрација Sebba L. (1977). The Pardoning Power, A World Survey. The Јournal of Criminal Law and Criminology. 66 (1). 83-121. Совиљ M. (1986). Приказ саветовања о помиловању. Пенолошки гласник. 1-2. 32. Срзентић Н., Стајић А., Лазаревић Љ. (1994). Кривично право Југославије, Општи део. Београд: Савремена администрација Стојановић З. (2003). Кривично право, Општи део. Београд: Правни факултет Трифуновић М. (1973). Уставноправни и политички аспект института помиловања. Југословенска ревија за криминологију и кривично право. 2/1973. 251-258. Упутство о поступању судова и завода за извршење казни затвора у поступку помиловања. Службени гласник Републике Србије, бр. 6/1998 и 7/1998-испр. Hoffstadt B. (2001). Normalizing the Federal Clemency Power. Texas Law Review. 79 (3). 561-640. Чејовић Б., Миладиновић В. (1995). Кривично право, Општи део. Ниш: Правни факултет Д. Миладиновић-Стефановић | стр. 129-145 145 Dušica Miladinović-Stefanović, LL.D., Full Professor, Faculty of Law, University of Niš, Republic of Serbia THE INSTITUTE OF PARDON: THEORETICAL DISCUSSION PRO ET CONTRA Abstract The institute of pardon (clemency) could quite justifiably bear the designation of a classical criminal law institute because it has been an unavoidable part of this branch of law from the oldest known sources up to the modern age. Yet, the long-term presence of this institute still does not imply its general recognition. On the contrary, its development was marked by serious objections pertaining to the violation of fundamental principles of law, such as legality, citizen equality before the law, or the separation of powers. The arguments against pardon also include interference with general prevention, obstruction of criminal justice, and dysfunctional nature of this institute. However, pardon has survived the theoretical criticism owing to the fact that it is a flexible mechanism for the control of content and application of law which may be used for different purposes: establishing control among different branches of governmental authorities, rectifying judicial errors, implementing the principles of justice and fairness, reducing the severity of punishment, humanizing criminal law, resocializing offenders, as well as accomplishing governmental and political interests. Negative criticism casts more light on the weak points of this institute. In the author’s opinion, critical remarks have to be the signpost in the course of prospective changes in the normative regulation of this institute. In that sense, the concept of pardon should be re-examined in the positive law of Serbia because it is burdened by many problems, starting from the uncommonly wide content in the sphere of substantive law (including inter alia the exemption from criminal prosecution as a particularly debatable element) all the way to the ambivalent position of the court of original jurisdiction and the lack of control in using this prerogative in the sphere of criminal procedure. Keywords: pardon, separation of powers, criminal law principles, general and special prevention, penal policy.