МЕРОДАВНО ПРАВО ЗА ПОВРЕДУ ПРАВА ЛИЧНОСТИ НА ИНТЕРНЕТУ – ПРОБЛЕМ УНИФИКАЦИЈЕ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ И РЕЗОЛУЦИЈА ИНСТИТУТА ЗА МЕЂУНАРОДНО ПРАВО (2019)

147 UDK: 341.94:[342.738:004.738.5(4-672EU) UDK: 340.137:341.9(4-672EU) UDK: 004.738.5:347.121.2(4-672EU) DOI: 10.5281/zenodo.18043949 Др Сања Марјановић,* Редовни професор, Правни факултет, Универзитет у Нишу, Др Сања Ђорђевић Алексовски,** Доцент, Правни факултет, Универзитета у Нишу, Република Србија МЕРОДАВНО ПРАВО ЗА ПОВРЕДУ ПРАВА ЛИЧНОСТИ НА ИНТЕРНЕТУ – ПРОБЛЕМ УНИФИКАЦИЈЕ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ И РЕЗОЛУЦИЈА ИНСТИТУТА ЗА МЕЂУНАРОДНО ПРАВО (2019)*** Апстракт: Масовна и свакодневна употреба интернета, али и развој вештачке интелигенције, имају и своје правне последице. Скоро да не постоји правна грана која се не суочава, мање или више успешно, са изазовима регулисања дозвољеног понашања на интернету и санкционисања оних понашања која од тога одступају. У највећем броју случајева, пласирање садржаја на интернету допире до респектабилног броја корисника и управо на терену међународног приватног права изазива дилеме о одређивању међународне надлежности и меродавног права за повреду права личности на интернету. У том смислу, принцип најближе везе, као темељни принцип ове гране права, нужно захтева одређена подешавања како би се премостили проблеми тумачења класичних тачака везивања – места предузимања штетне радње и местта наступања штете – у околностима када је повреда права личности учињена на интернету. У раду аутори анализирају проблеме који се, пре свега, јављају у погледу унификације норми о меродавном праву у међународном приватном праву Европске уније, али и покушаје да се проблем унификације * [email protected], ORCID ID 0000-0001-7560-8254. ** [email protected], ORCID ID 0000-0003-2827-8728. *** Рад је резултат истраживања на пројекту „Одговорност у правном и друштвеном контексту”, који финансира Правни факултет Универзитета у Нишу, у периоду 2021–2025. година. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 148 реши на глобалном нивоу. У последњем случају, има се у виду Резолуција Института за међународно право из 2019. године чија решења почивају на добро познатој максими lex fori in foro proprio. Услед повезаности која генерално мора постојати између унификације норми о међународној надлежности и меродавном праву, те и у случају повреде права личности на интернету, аутори, у неопходној мери, разматрају и норме о међународној надлежности за ову посебну врсту деликата које предвиђају и Уредба Брисел I recast и Резолуција. Кључне речи: повреда права личности на интернету, меродавно право, Уредба Рим II, начело заштите слабије стране, начело најближе везе, место наступања штете, Резолуција Института за међународно право (2019). 1. Увод Пласирање садржаја на интернету, имајући у виду његове глобалне размере, допире до респектабилног броја корисника у великом броју држава истовремено, те недопуштено понашање производи правне последице и на терену међународног приватног права. С тим у вези, посебно је осетљиво питање прекограничне вануговорне одговорности за штету изазване повредом права личности на интернету. Под појмом права личности подразумевају се основна права личности: право на приватност, част, углед, идентитет, те и достојанство.1 Из угла међународног приватног права, приликом решавања питања међународне надлежности и меродавног права за вануговорну одговорност за штету генерално, уобичајено је коришћење територијалног приступа који своју материјализацију добија кроз две тачке везивања – место предузимања штетне радње (locus delicti commissi) и место наступања штете (locus damni). То значи да међународно приватно право тежи идентификацији језгра повезаности вануговорне одговорности за штету са конкретном државом услед којег одређени национални суд постаје међународно надлежан, а право меродавно. Ипак, у околностима када интернет активност, посматрана очима традиционалног међународног приватног права, производи последице истовремено у великом броју држава, нужно се намеће проблем тумачења ових традиционалних тачака везивања. Стога је филигранско подешавање прин1 Савет Европе, Human Rights Challenges in the Digital Age: Judicial Perspectives, стр. 7-8; A. Rihter,, Protection of privacy and personal data on the Internet and online media, Извештај Комитета за културу, науку и образовање, Савет Европе, 12. 5. 2011. године. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 149 ципа најближе везе и тумачења традиционалних тачака везивања за вануговорну одговорност за штету, неопходно у случајевима када је повреда права личности извршена на интернету. То ново тумачење традиционалних тачака везивања за вануговорне обавезе омогућава да се утврди језгро дигиталне (интернет) повреде права личности која омогућава да о надокнади штете одлучује суд оне државе са којим постоји најближа веза, односно да буде меродавно оно национално право које одражава исто то начело. Са проблемом унификације норми о овој посебној врсти деликата суочава се, у одређеној мери, међународно приватно право Европске уније, које још увек није заокружило процес унификације о овом питању. С друге стране, под окриљем Института за међународно право, покушано је да се одговори истом изазову, овог пута на глобалном нивоу. То је резултирало Резолуцијом под називом „Повреде права личности употребом интернета: надлежност, меродавно право и признање страних судских одлука“, усвојеном на 79. сесији одржаној 2019. године у Хагу (даље: Резолуција).2 Решења која предвиђа међународно приватно право Европске уније и она која нуди Резолуција се донекле идејно разликују по питању међународне надлежности. Будући да се у Резолуцији меродавно право одређује по максими lex fori in foro proprio, у раду се разматрају, у неопходној мери, и решења која су усвојена у погледу међународне надлежности у релевантним правним актима, а потом се пажња усмерава ка проблему унификације меродавног права. 2. Међународна надлежност и повреда права личности на интернету 2.1. Европска унификација Када је реч о материји људских права, све државе Европске уније обавезане су Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама,3 која у одредби члана 8 штити право на приватност.4 С друге 2 Institut de Droit International - Institute of International Law, 79th session, The Hague – 2019, Injuries to Rights of Personality Through the Use of the Internet: Jurisdiction, Applicable Law and Recognition of Foreign Judgments, Rapporteurs: Erik Jayme and Symeon C Symeonides, доступно на https://www.idi-iil.org/en/publications/les-atteintes-aux-droits-de-la-personnalitepar-lutilisation-dinternet-competence-droit-applicable-et-reconnaissance-des-jugementsetrangers/ (09.09.2025). 4 Више о правној заштити права личности на интернету у праву Европске уније и пракси Суда правде Европске уније, Сања Ђорђевић Алексовски, Сања Марјановић, 3 Службени лист СЦГ - Међународни уговори, бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005 - испр. и Службени гласник РС - Међународни уговори, бр. 12/2010 и 10/2015. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 150 стране, у оквиру међународног приватног права Европске уније, повреда права личности (defamation), као посебан облик вануговорне одговорности за штету, укључена је само у поље примене Уредбе о надлежности, признању и извршењу одлука у грађанским и трговинским стварима5 (даље: Уредба Брисел I recast), док је изричито искључена из Уредбе о мерoдавном праву за вануговорне обавезе6 (даље: Уредба Рим II). Имајући у виду секундарно законодавство Уније и питање међународне надлежности за вануговорну одговорност за штету, европска унификација спроведена је, најпре, Уредбом Брисел I,7 чије је решење у неизмењеном облику преузела и потоња Уредба Брисел I recast. Наиме, међународна надлежност у споровима о вануговорној одговорности за штету подлеже, пре свега, критеријуму опште међународне надлежности, односно пребивалишту туженог, уколико се оно налази у некој од држава Европске уније.8 Такође, у случају вануговорне одговорности за штету могућа је и пророгација међународне надлежности, како изричита, тако и прећутна.9 Међутим, од посебног значаја за повреду права личности на интернету је одредба члана 7(2) Уредбе Брисел I recast. Ова одредба о посебној међународној надлежности за вануговорну одговорност за штету датира још из времена Бриселске конвенције о надлежности и признању и извршењу судских одлука у грађанским и трговинским стварима из 1968. године (даље: Бриселска конвенција).10 Њоме је, као критеријум посебне међународне надлежности за вануговорну одговорност за штету, било предвиђено место у коме је наступио штетни 6 Члан 1 став 2(г)Уредбе Рим II.Regulation (EC) No 864/2007 of the European Parliament and of the Council of 11 July 2007 on the law applicable to non-contractual obligations (Rome II), OJ L 199, 31.7.2007. 7 Council Regulation (EC) No 44/2001 of 22 December 2000 on jurisdiction and the recognition and enforcement of judgments in civil and commercial matters, OJ L 12, 16.1.2001. 8 Члан 4 став 1 Уредбе Брисел I recast. 9 Чл. 25 и 26 Уредбе Брисел I recast. Европски оквир међународноправне заштите права личности на интернету, у: Тематски зборник радова Заштита људских и мањинских права у европском правном простору (ур. Предраг Цветковић), књига 14, Правни факултет Универзитета у Нишу, 2025, стр. 121-127. 5 Regulation (EU) No 1215/2012 of the European Parliament and of the Council of 12 December 2012 on jurisdiction and the recognition and enforcement of judgments in civil and commercial matters (recast), OJ L 351, 20.12.2012. 10 Brussels Convention on jurisdiction and the enforcement of judgments in civil and commercial matters, OJ L 299, 31.12.1972. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 151 догађај.11 У првом знаменитом случају Bier v. Mines de potasse d’Alsace, у коме је затражено тумачење овог критеријума из Бриселске конвенције,12 Суд правде ЕУ је, иако није био мотивисан начелом заштите слабије стране, заузео став да место наступања штетног догађаја обухвата и место наступања штетне последице у смислу директне штете. Ово почетно тумачење одредбе о посебној међународној надлежности за вануговорну одговорност за штету има универзалну вредност и применљиво је за било коју посебну врсту деликата и квазиконтраката. То исто важи и за повреду права личности путем медија. У том погледу, посебну пажњу заслужује још један познати случај – случај Scheville.13 Тада је, опет поводом исте одредбе Бриселске конвенције, Суд правде ЕУ увео чувени „мозаик“ приступ поводом тумачења одредбе о посебној надежности, али овог пута управо у контексту повреде права личности путем класичних (штампаних) медија. Наиме, Суд правде ЕУ је тумачио место наступања штетне радње у случајевима када је повреда права личности учењена путем новина (медија) тако да он заправо упућује на седиште издавача (претпостављеног штетника ).14 Према томе, суд државе у којој издавач има своје седиште надлежан је да одлучује о надокнади штете у целини, без обзира што је дневни лист дистрибуиран и у другим државама. Када је реч о суду државе у којој је наступила штета, он, пак, може одлучивати само о захтеву за надокнаду штете претрпљене у тој држави. На тај начин долази до цепања међународне надлежности, односно њене фрагментације, тј. до „мозаик“ приступа.15 Продор интернета, односно случајеви повреде права личности на интернету, изазвали су критику „мозаик“ приступа, али га се Суд правде, како ћемо видети, није ни касније одрекао, али га је блаже тумачио.16 13 Case C-68/ 93, Fiona Shevill v. Presse Alliance SA, Judgment of 7 March 1995. 14 Детаљно о случају Schevill и његовим импликацијама, Edina Marton, Violations of Personality Rights through the Internet: Jurisdictional Issues under European Law, C.H. Beck - Hart - Nomos, 2016, стр. 153-200. 15 Case C-68/ 93, Fiona Shevill v. Presse Alliance SA, Judgment of 7 March 1995 ad 24-30. 12 Case 21/76, G. J. Bier BV v. Mines de potasse d’Alsace SA, Judgment of 30 November 1976. 11 Овај критеријум укључује и место наступања претпостављеног (вероватног) штетног догађаја. Видети детаљније Сања Марјановић, Марко Јовановић, Основи међународног приватног права Европске уније: уредбе Брисел I recast, Брисел II ter, Рим I и Рим II, Правни факултет Универзитета у Нишу, 2024, стр. 42-29. 16 Matthias Lehmann, Eva Lein, Pippa Rogerson, Marie-Elodie Ancel, „Special Jurisdiction“,У: Andrew Dickinson, Eva Lein, and Andrew James (eds), The Brussels I Regulation Recast, Oxford Law Pro, 2015, стр. 169-170. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 152 У наредном случају, познатом као eDate или eDate/Martinez случај,17 управо је повреда права личности на интернету пред Суд правде ЕУ поставила питање даље примене „мозаик“ приступа. Иако Суд начелно није одступио од овог фрагментарног приступа, ипак је био принуђен да га ублажи тиме што је тумачењем места наступања штете уврстио још једну могућност за оштећеног. Наиме, оштећени може поднети тужбу за надокнаду штете и суду државе у којој он има центар својих интереса. У највећем броју случајева, то место коинцидира са уобичајеним боравиштем оштећеног, али је Суд правде ЕУ навео да то може бити и друга држава ако нарочите околности указују да са том другом државом постоје везе толико значајне да је чине центром интереса оштећеног лица. Појашњавајући ову ситуацију, Суд правде ЕУ посебно је указао на могућност да оштећени своју професионалну делатност остварује ван државе свог уобичајеног боравишта (као што је то случај са познатим личностима). Занимљиво је да ни овог пута Суд правде ЕУ није био мотивисан начелом заштите слабије стране, као што је то истакао још у случају Bier, иако је у случају eDate увео forum actoris тумачењем места наступања штете у контексту места у коме су сконцентрисани интереси оштећеног лица. У том смислу, Суд правде ЕУ се радије окренуо начелу најближе везе и оправданих очекивања странака, односно предвидљивости форума. То је потврдио и у наредном случају – Bolagsupplysningen.18 У њему је Суд правде ЕУ био у прилици да пружи додатна објашњења у погледу применљивости места у коме је центар интереса оштећеног лица као критеријума међународне надлежности. Наиме, у случају eDate, Суд је имао у виду физичко лице, док се у случају Bolagsupplysningen у улози оштећених налазило неколико правних лица. У таквим околностима, место у коме је центар интереса оштећеног тумачи се тако да се односи на место у коме се обавља највећи, односно претежни део пословања правног лица, што не мора нужно коинцидирати са његовим регистрованим седиштем, ако претежни део пословања обавља у другој држави. Суд у овој држави може да одлучује о надокнади штете у целости, као и о исправци или уклањању спорног садржаја којим је повређено право личности. Ниједан други суд, који би иначе био надлежан према „мозаик“ приступу, не би могао да одлучује о исправци или уклањању 18 Case C-194/16, Bolagsupplysningen OÜ, Ingrid Ilsjan v. Svensk Handel AB, Judgment of 17 October 2017. 17 Joined Cases C-509/09 and C-161/10, eDate Advertising GmbH v. X and Olivier Martinez, Robert Martinez v. MGN Limited, Judgment of 25 October 2011. Видети детаљније посебно Gillies Lorna, Jurisdiction for cross-border breach of personality and defamation: eDate Advertising and Martinez, International and Comparative Law Quarterly, 61(4), 2012, стр. 1007-1016. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 153 спорног садржаја будући да то може само суд пуне надлежности (у држави у којој је центар интереса оштећеног/главно место пословања), иако би могао да одлучује о надокнади штете која је претрпљена у тој конкретној држави.19 Сумирајући креативни допринос Суда правде ЕУ тумачењу места наступања штетног догађаја и места наступања штете, може се закључити да оштећени може поднети тужбу за надокнаду штете у целини и исправку/уклањање спорног садржаја суду државе у којој штетник има пребивалиште (сходно максими actor sequitur forum rei), суду државе у којој је наступио штетни догађај (forum loci delicti commissi) и суду државе у којој има центар својих интереса (у највећем броју случајева, то је држава уобичајеног боравишта), односно, за правна лица, суду у држави главног места пословања (forum actoris). Истрајавање на „мозаик“ приступу нарушава хармонију одлучивања, јер суд у држави у којој је споран садржај доступан одлучује само о надокнади штете која је претрпљена у тој држави и не може наложити уклањање или исправку спорног садржаја. Ипак, ово цепање међународне надлежности оправдано је из угла принципа најбиже везе и заштите предвидљивости форума, чиме се постиже равнотежа заштите интереса оштећеног и штетника. 2.2. Резолуција Института за међународно право Рад Института за међународно право на унификацији норми међународног приватног права за повреду права личнности на интернету отпочео је још 1999. године, када је покренут пројекат под називом „Међународна заштита права личности у светлу технолошког развоја“. Међутим, тај пројекат није заживео, односно није окончан, те је 2004. године, Институт за међународно право променио назив пројекта у онај под којим је Резолуција и донета 2019. године. Рад је на том пројекту отпочео тек 2015. године, када је Институт именовао известиоце (Симеонидес и Џејми), као и чланове Комисије.20 Критеријуми међународне надлежности у Резолуцији нешто су другачије постављени него у Уредби Брисел 1 recast, иако оба правна акта полазе од успостављања равнотеже интереса претпостављеног штетника и оштећеног лица. Услед тога, критеријуми међународне надлежности одражавају територијалну везу између једне, односно друге странке будући да су два критеријума међународне надлежности 20 Детаљније о раду на Резолуцији, Symeon C. Symeonides, Cross-Border Infringement of Personality Rights via the Internet, Brill, 2021, стр. 147-148. 19 Ibid ad 48. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 154 постављена у односу на штетника, док се друга два односе на оштећеног. У циљу постизања правичности и равнотеже између заштите оштећеног, који на основу forum actoris, добија прилику да изведе штетника пред суд који му је географски повољнији, Резолуција, за разлику од Уредбе Брисел 1 recast, оставља више маневарског простора. Најпре, оштећени може поднети тужбу суду у држави у којој има дом.21 Према аутономном појму, то место подразумева државу у којој оштећени има пребивалиште или уобичајено боравиште.22 У случају правног лица, то је држава у којој има статутарно седиште, главно место пословања или држава у којој је основано.23 Друга могућност је да оштећени поднесе тужбу суду у држави у којој је наступила најшира штетна последица (most extensive injurious effects).24 У овом случају, Резолуција предвиђа критеријум који допушта и Уредба Брисел I recast, иако га језички нешто другачије уобличује. Реч је о форуму штете, чији је значај, као што смо видели, опадао према тумачењима Суда правде ЕУ у случајевима eData и Bolagsupplysningen. Према Резолуцији, од forum actoris и forum loci damni може се одступити само ако су кумулативно испуњена два услова: постојање значајне користи за штетника у држави суда и разумне предвидљивости наступања штете у држави суда.25 Суд пред којим је покренут поступак не води рачуна по службеној дужности о испуњености ових услова, већ је терет доказивања на туженом (штетнику).26 Када је реч о првом услову, под њим се подразумева да претпостављени штетник, односно лице за које се тврди да је одговорно, није имало значајне (новчане или друге) користи од тога што је спорни садржај био доступан у држави суда. Према другом услову, потребно је да штетник није могао разумно претпоставити да ће садржај бити доступан у држави суда или да ће његово понашање довести до било какве штете у држави суда. У случајевима у којима до повреде права личности долази пласирањем дигиталног садржаја на интернету, доказивање испуњености ових кумулативних услова није једноставно. То је посебно изражено у погледу разумног очекивања наступања штете у држави суда, будући да је држава суда она са којом је оштећени односно деликт, по правилу, чврсто повезан – то је или држава у којој се налази центар његових животних активно26 Члан 5 став 2 Резолуције. 23 Чан 1(11б) Резолуције. 24 Члан 5 став 1(ц) Резолуције. 25 Члан 5 став 2 Резолуције. 21 Члан 5 став 1(д) Резолуције. 22 Члан 1(11а) Резолуције. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 155 сти (када место наступања штете коинцидира са пребивалиштем или уобичајеним боравиштем оштећеног) или држава у којој је наступило најшире штетно дејство (односно директна штета). Друга могућност је заснивање међународне надлежности у држави која је територијално повезана са штетником као туженим, односно лицем за које се претпоставља да је одговорно. У питању је критеријум међународне надлежности који у националним системима међународног приватног и процесног права одговара општој међународној надлежности будући да прати максиму actor sequitur forum rei. Према Резолуцији, два критеријума одговарају заштити туженог као слабије стране из процесног угла. Тако, оштећени може покренути поступак за надокнаду штете у држави у којој је наступило спорно, тј. критично понашање штетника27 или у држави у којој штетник има дом.28 Спорно понашање штетника уобличено је као аутономни појам који обухвата „ауторство (authorship), пoстављање (uploading), дељење (distribution) или чување садржаја на серверу како би био доступан на интернету (hosting) или било које друго чињење или нечињење, у зависности од тога да ли је то главни разлог наступања штете.“29 Такође, Резолуција предвиђа и пророгацију међународне надлежности, при чему су услови за споразум страна (самим тим и аутономија воље као тачка везивања) укројени тако да штите оштећеног као слабију страну. Иако се ради о међународној надлежности, решења предвиђена Резолуцијом умногоме представљају глобализацију европских решења Уредбе Рим 2 о избору меродавног права, овог пута за потребе пророгације.30 Тако се пророгациони споразум може закључити после наступања догађаја услед кога је дошло до повреде права личности под условом да је споразум формално и материјално пуноважан на основу меродавног права за ова питања.31 Резолуција не унификује колизионе норме за материјалну и формалну поноважност (већ предвиђа само писану форму као обавезну). Према томе, одређивање меродавног права за ова два питања препушта националним колизионим нормама државе суда.32 У случају да је до закључења пророгационог споразума дошло пре него што је наступио спорни догађај, према изричитим одредбама Резолуције, неопходно да пророгациони споразум, који се односи и спо27 Члан 5 став 1(а) Резолуције. 28 Члан 5 став 1(б) Резолуције. 29 Члан 1 став 1(8) Резолуције. 30 Члан 14 Уредбе Рим II. 31 Члан 6 став 1(1) Резолуције. 32 Члан 6 став 1(1) Резолуције. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 162 међународне надлежности, према творцима Резолуције, по правилу, поново коинцидирао са државом уобичајеног боравишта оштећеног, слично као и у случају eDate/Martinez.55 Посматрано in abstracto, када се ради о дигиталној повреди права личности на интернету, приметна је непосредна (home State) или посредна (када коинцидира са местом наступања најшире директне штете) доминација уобичајеног боравишта као тачке везивања за међународну надлежност. Другим речима, ако се, у конкретном случају, тужба може поднети националним судовима различитих држава јер су, примера ради, испуњена барем два критеријума предвиђена Резолуцијом, онда је разумно претпоставити да ће се тужилац определити за онај форум чије су супстанцијалне одредбе о надокнади штете за њега повољније. Колизиона норма која упућује на примену права државе суда остаје једино правило у ситуацији када је међународну надлежност засновао суд државе у којој је наступило спорно понашање штетника. У свим осталим ситуацијама, од примене права државе суда може се одступити у зависности од конкретног критеријума међународне надлежности. То је, најпре, могуће учинити путем клузуле одступања, а потом и применом права државе у којој је наступило спорно понашање штетника, те, напослетку, применом права државе у којој је наступила најшира штетна последица. Клаузула одступања се јавља као коректив редовно меродавног права у случају да се штетник преселио након наступања штете. Ако је међународно надлежан суд државе у којој је дом штетника, али се његов дом у тренутку наступања штете налазио у другој држави, клаузула одступања се може применити у корист принципа најближе везе.56 До њене примене може доћи и онда када је заснована надлежност пророгираног суда.57 У корист примене права државе штетниковог спорног понашања може доћи ако ово понашање није наступило у држави суда који је своју међународну надлежност засновао према критеријуму наступања најшире штетне последице.58 Трећи изузетак подразумева да је међународну надлежност засновао суд државе у којој је дом оштећеног лица, али да је најшира штетна последица наступила у другој држави. Разлог због кога није дозвољено одступање од примене права државе суда у ситуацији када је међународна надлежност заснована према месту спорног понашања штетника огледа се у принципу најближе везе и разумних очекивања обеју странака. С тим у вези, 55 D.J.B. Svantesson and S.C. Symeonides, op.cit, стр. 145. 56 Члан 7 став 1(2) Резолуције. 57 Члан 7 став 5 Резолуције. 58 Члан 7 став 1(3) Резолуције. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 163 ниједна од странака у поступку не може приговорити примени права државе у којој се штетник понашао на начин који је довео до повреде права личности и са тим повезане штете.59 Када је реч о одступањима од редовно меродавног права, суд једино о примени клаузуле одступања води рачуна по службеној дужности. У друга два случаја, оштећени, осим што мора тражити примену права државе у којој је наступило штетниково спорно понашање, сноси и терет доказивања да је ово понашање наступило у другој држави, као што мора доказати и садржину права те државе. Исто важи и за терет доказивања који пада на штетника када се одступа у корист примене права његовог претходног дома. Иако положај странака у овим ситуацијама није једноставан, одговор на питање да ли ће заиста доћи до одступања од редовно меродавног права зависи не само од успешности овлашћене странке да докаже испуњеност конкретног услова, већ и од тога да ли ће уошпте тражити примену права друге државе. Дакле, може се десити да држава суда заиста није она у којој је наступило спорно понашање или она у којој је био дом штетника у релевантном тренутку, али да се примена права друге државе ни не разматра јер се овлашћена странка није позвала на тај изузетак. Разумно је очекивати да ће та странка остати при примени права државе суда онда када су њена супстанијална права решења за њу повољнија.60 Оваква могућност није остављена само оштећеном као слабијој странци, већ је постигнута деликатна равнотежа и у погледу интереса штетника. У том смислу, могло би се рећи да решења предвиђена у Резолуцији не занемарују начело заштите оштећеног као слабије стране, али теже и очувању предвидљивости меродавног права и начела најближе везе који тако доприносе заштити интереса и оштећеног и штетника. Донекле парадоксално, колизија њихових интереса у овој врсти деликата управо је онемогућила унификацију повреде права личности и приватности на интернету у оквиру Уредбе Рим II. 4. Завршне напомене Унификација међународне надлежности и меродавног права поводом повреде права личности у оквиру права Европске уније није подједнака. Док је ова посебна врста интернет (дигиталних) деликата успела да буде обухваћена унификацијом норми о међународној надлежности у Уредби Брисел I односно Брисел I recast, исти резултат још 59 D.J.B. Svantesson and S.C. Symeonides, op.cit, стр. 148. 60 У том смислу и D.J.B. Svantesson and S.C. Symeonides, op.cit, стр. 149-151. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 164 увек није постигнут по питању меродавног права. Међутим, и у области међународне надлежности, примена начела „мозаика“, како га је видео Суд правде ЕУ у случају Schevill, отежавају положај оштећеног. С друге стране, решења која нуди Резолуција могу бити од користи и за евентуалну будућу унификацију у оквиру међународног приватног права Европске уније, јер теже помирењу интереса оштећеног и штетника, који су из европске перспективе били непомирљиви. Исто тако, холистичко начело, онако како је имплементирано Резолуцијом, у координацији са критеријумима међународне надлежности који су шире, али и даље разумно, постављени у односу на члан 7(2) Уредбе Брисел 1 recast, адекватније је решење за ову посебну врсту деликата. Када се упореде критеријуми међународне надлежности за вануговорну одговорност за штету из Уредбе Брисел I recast и Резолуције са онима из домаћег Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља (ЗРСЗ),61 уочава се неколико сличности и разлика. У погледу међународне надлежности, наши законски критеријуми у знатној мери одговарају онима које за вануговорну одговорност за штету предвиђа европска Уредба. Тако се и према ЗРСР, међународна надлежност у овим случајевима може засновати на основу пребивалишта (алтернативно, седишта) туженог,62 изричите и прећутне пророгације,63 као и на основу места наступања штете.64 Међу основима међународне надлежности који су карактеристични само за ЗРСЗ, издваја се општа међународна надлежност у парничном поступку, те је тада суд Србије надлежан као forum natiоnalis communis, ако тужени има боравиште у Србији.65 Такође, ту се убраја и могућност заснивања надлежности на основу постојања боравишта туженог у Србији, али је његова практична вредност више него скромна јер подразумева ситуације када тужени нигде нема пребивалиште или се оно не може утврдити.66 За разлику од Уредбе Брисел I recast, ЗРСЗ не предвиђа место извршења штетне радње за потребе одређивања међународне надлежности домаћих судова. Како је већ предложено у домаћој теорији међународног приватног права, критеријум места наступања штетне последице би се могао у домаћој судској пракси тумачити тако да одговара месту уобичајеног 61 Службени лист СФРЈ, бр. 43/82 и 72/82 - испр., Службени лист СРЈ, бр. 46/96 и Службени гласник РС, бр. 46/2006 - др. закон. 62 Члан 46 став 1 ЗРСЗ. 63 Чл. 50 и 52 ЗРСЗ. 64 Члан 53 ЗРСЗ. 65 Члан 46 став 3 ЗРСЗ. 66 Члан 46 став 2 ЗРСЗ. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 165 боравишта оштећеног лица или његовог главног места пословања, управо онако како је Суд правде ЕУ већ заузео став.67 При томе се слажемо и са овим предлогом и са изнетом аргументацијом коју заступа Ђундић. Она иде у прилог предвидљивости међународне надлежности, принципа најближе везе и степена интегрисаности оштећеног у држави његовог уобичајеног боравишта, односно чињенице да предузетник, односно правно лице (или организација без својства правног лица) свој центар професионалних интереса имају у држави главног места свог пословања.68 Када је у питању дигитална (интернет) повреда права личности, онда се директна штетна последица најинтезивније (или речима Резолуције, најшире) манифестује у овим двема државама. Међутим, за разлику од Резолуције и критеријума места у коме је дом штетника, језичка прецизност одредбе члана 46 став 1 ЗРСЗ не дозвољава тумачење које би омогућило да се уз пребивалиште, за ову врсту деликата, узме у обзир и уобичајено боравиште штетника као туженог. У погледу пророгације међународне надлежности, решења Резолуције боље су координисана са начелом заштите слабије стране и у односу на ЗРСЗ и на релевантне одредбе Уредбе Брисел I recast, будући да законске норме и норме Уредбе предвиђају општа решења, без прилагођавања овом начелу у случају повреде права личности на интернету. Док Резолуција не предвиђа могућност прећутног пристанка туженог, то решење изричито дозвољавају и ЗРСЗ и Уредба Брисел I recast. Када се ради о прећутној пророгацији, Уредба предвиђа посебну обавезу за суд да упозори слабију странку на последице приступања суду, при чему изричито наводи и оштећено лице као слабију странку.69 ЗРСЗ такву заштитну одредбу не предвиђа. Имајући у виду проблем унификације меродавног права, већ смо видели да Европска унија још увек није нашла начин да помири супротстављене интересе и заокружи процес унификације који је отпочео Уредбом Брисел I а наставио се, за већину вануговорних обавеза, Уредбом Рим II. У поређењу са колизионим нормама усвојеним у оквиру Резолуције, наша законска колизиона норма предвиђа алтернативну примену права државе наступања штете или предузимања штетне радње, у зависности које је право повољније за оштећеног, чиме је непоредно промовисано начело заштите слабије стране.70 Уз то, ЗРСЗ 68 Петар Ђундић, op.cit, стр. 1050-1051. 67 Петар Ђундић, Међународна надлежност у споровима поводом повреде права личности на интернету – право Србије и Европске уније, Зборник радова Правног факултета Универзитета у Новом Саду, 4/2022, стр. 1050. 69 Члан 26 став 2 Уредбе Брисел 1 recast. 70 Члан 28 став 1 ЗРСЗ. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 166 уређује и меродавно право за противправност радње када упућује на примену места наступања штете или штетне радње, а ако је радња извршена или последица наступила на више места, довољно је да је противправна по једном од тих права.71 То, такође, иде у прилог начелу заштите слабије стране. Резолуција другачије приступа овом питању и подводи га под обим меродавног права.72 На тај начин, избегнут је depeçage деликтног статута, до чега је могуће доћи на основу колизионих норми из члана 28 ЗРСЗ. Приликом тумачења штетне последице из члана 28 ЗРСЗ, могуће је заузети исти став који је Суд правде ЕУ заузео поводом те тачке везивања у случају еData. Уколико у оба случаја ова тачка везивања коинцидира са уобичајеним боравиштем оштећеног, онда би се за повреду права личности путем интернета постигла једнообразна примена законске колизионе норме и законске норме о међународној надлежности. Коначно, може се закључити да решења ЗРСЗ о међународној надлежности и меродавном праву за вануговорну одговорност за штету могу да, уз одређена тумачења у судској пракси, преживе тест времена, иако је, у време доношења ЗРСЗ, интернет био тек у повоју.How the Web was Born: The Story of the World Wide Web73 Ипак, приликом евентуалних измена ЗРСЗ de lege ferenda требало би имати у виду и потребу за другачијом координацијом начела заштите слабије стране и принципа најближе везе, те новим усаглашавањем заштите интереса штетника и оштећеног на тасу оправданих очекивања странака, као главном циљу међународног приватног права. МЕРОДАВНО ПРАВО ЗА ПОВРЕДУ ПРАВА ЛИЧНОСТИ НА ИНТЕРНЕТУ – ПРОБЛЕМ УНИФИКАЦИЈЕ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ И РЕЗОЛУЦИЈА ИНСТИТУТА ЗА МЕЂУНАРОДНО ПРАВО (2019) Резиме Европска унификација норми међународног приватног права за спорове о повреди права личности на интернету још увек је фрагментарна. Док су супранационалне норме о међународној надлежности предвиђене Уредбом Брисел I recast Европске уније, питање јединствених колизионих норми и даље је отворено и контроверзно. Ипак, и у 71 Члан 28 став 3 ЗРСЗ. 72 Чл. 3 и 7 Резолуције. 73 Интернет је званично настао 1980. године, наследивши ARPANET пројекат који је водило Министарство одбране Сједињених Америчких Држава. James Gillies, Robert Cailliau, , Oxford University Press, 2000, стр. 11-25. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 167 области међународне надлежности, тумачења Суда правде ЕУ која су увела „мозаик“ приступ у случајевима повреде права личности, уносе одређене дилеме. У таквим околностима, од посебне су важности решења која предвиђа Резолуција Института за међународно право из 2019. године. Њене норме о међународној надлежности дају оштећеном шири избор међународно надлежног суда пуне јурисдикције. Суд правде ЕУ се у својим одлукама константно ограђује од начела заштите слабије стране, иако повреда права личности на интернету има своје специфичности услед којих је оштећено лице у неповољнијем положају него кад су у питању штампани медији. Из угла меродавног права, Резолуција имплементира принцип lex fori in foro proprio и тако боље координише принцип заштите слабије стране са принципом најближе везе, оправданих очекивања странака и предвидљивости међународне надлежности и меродавног права. С друге стране, релевантна решења ЗРСЗ пролазе тест времена и могу се у нашој судској пракси тумачити тако да у знатној мери (али ипак не потпуно) прате решења Уредбе Брисел I recast и Резолуције. Стога је неопходно да у изменама ЗРСЗ de lege ferenda буду узета у обзир поједина решења Резолуције која су тренутно ван домашаја наших законских норми. Литература Gillies James, Cailliau Robert (2000). How the Web was Born: The Story of the World Wide Web, Oxford University Press. Gillies Lorna (2012). Jurisdiction for cross-border breach of personality and defamation: eDate Advertising and Martinez, International and Comparative Law Quarterly, 61(4), 1007-1016. Svantesson Dan Jerker B, Symeonides Symeon C. (2023), Cross-border internet defamation conflicts and what to do about them: Two proposals, Journal of Private International Law, Vol. 19, No. 2, 137-185. Symeonides, Symeon C. (2021), Cross-Border Infringement of Personality Rights via the Internet, Brill. Lehmann, Matthias, Lein, Eva, Rogerson, Pippa, Ancel, Marie-Elodie (2015). „Special Jurisdiction“, У: Andrew Dickinson, Eva Lein, and Andrew James (eds), The Brussels I Regulation Recast, Oxford Law Pro. Марјановић, Сања, Јовановић, Марко (2024). Основи међународног приватног права Европске уније: уредбе Брисел I recast, Брисел II ter, Рим I и Рим II, Правни факултет Универзитета у Нишу. Márton, Edina (2016). Violations of Personality Rights through the Internet: Jurisdictional Issues under European Law, C.H. Beck - Hart – Nomos. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 168 Meier, Michel François (2016). Unification of choice-of-law rules for defamation claims, Journal of Private International Law, 12(3), 492–520. Vrbljanac, Danijela (2019). Pravo mjerodavo za povrede prava osobnosti u novom ZMPP-u: je li prihvaćeno rješenje najbolje?, Godišnjak Akademije pravnih znanosti Hrvatske, vol. X, 1/2019, 409-423. Ђундић, Петар (2022). Међународна надлежност у споровима поводом повреде права личности на интернету – право Србије и Европске уније, Зборник радова Правног факултета Универзитета у Новом Саду, 4/2022, 1033-1054. Ђорђевић Алексовски, Сања, Марјановић, Сања (2025). Европски оквир међународноправне заштите права личности на интернету, у: Тематски зборник радова Заштита људских и мањинских права у европском правном простору (ур. Предраг Цветковић), књига 14, Правни факултет Универзитета у Нишу. Прописи и извештаји Institut de Droit International - Institute of International Law, 79th session, The Hague – 2019, Injuries to Rights of Personality Through the Use of the Internet: Jurisdiction, Applicable Law and Recognition of Foreign Judgments, Rapporteurs: Erik Jayme and Symeon C Symeonides, доступно на https:// www.idi-iil.org/en/publications/les-atteintes-aux-droits-de-la-personnalitepar-lutilisation-dinternet-competence-droit-applicable-et-reconnaissancedes-jugements-etrangers/ (09.09.2025). Савет Европе, Human Rights Challenges in the Digital Age: Judicial Perspectives. Конвенција о људским правима и основним слободама, Службени лист СЦГ - Међународни уговори, бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005 - испр. и Службени гласник РС - Међународни уговори, бр. 12/2010 и 10/2015. Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља, Службени лист СФРЈ, бр. 43/82 и 72/82 - испр., Службени лист СРЈ, бр. 46/96 и Службени гласник РС, бр. 46/2006 - др. закон. Council Regulation (EC) No 44/2001 of 22 December 2000 on jurisdiction and the recognition and enforcement of judgments in civil and commercial matters, OJ L 12, 16.1.2001. Regulation (EU) No 1215/2012 of the European Parliament and of the Council of 12 December 2012 on jurisdiction and the recognition and enforcement of judgments in civil and commercial matters (recast), OJ L 351, 20.12.2012. Regulation (EC) No 864/2007 of the European Parliament and of the Council of 11 July 2007 on the law applicable to non-contractual obligations (Rome II), OJ L 199, 31.7.2007. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 169 Rihter, A., Protection of privacy and personal data on the Internet and online media, Извештај Комитета за културу, науку и образовање, Савет Европе, 12. 5. 2011. године. Committee on Legal Affairs, Working document on the amendment of Regulation (EC) No 864/2007 on the law applicable to non-contractual obligations (Rome II) of 23.6.2010, rapporteur: Diana Wallis. Brussels Convention on jurisdiction and the enforcement of judgments in civil and commercial matters, OJ L 299, 31.12.1972. Судске одлуке Case 21/76, G. J. Bier BV v. Mines de potasse d’Alsace SA, Judgment of 30 November 1976. Case C-68/ 93 Fiona Shevill v. Presse Alliance SA, Judgment of 7 March 1995. Joined Cases C-509/09 and C-161/10, eDate Advertising GmbH v. X and Olivier Martinez, Robert Martinez v. MGN Limited, Judgment of 25 October 2011. Case C-194/16, Bolagsupplysningen OÜ, Ingrid Ilsjan v. Svensk Handel AB, Judgment of 17 October 2017. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 170 Sanja Marjanović, LL.D., Full Professor, Faculty of Law, University of Niš, Sanja Đorđević Aleksovski, LL.D., Assistant Professor, Faculty of Law, University of Niš, Republic of Serbia LAW APPLICABLE TO PERSONALITY RIGHTS INFRINGEMENT ON THE INTERNET: UNIFICATION ISSUES WITHIN THE EU AND THE RESOLUTION OF THE INSTITUTE OF INTERNATIONAL LAW (2019) Summary The European uni�ication of Private International Law norms governing disputes over the infrigment of personality rights on the Internet is still only fragmentary. While supranational rules on international jurisdiction are provided for by the Brussels I recast Regulation of the European Union, the issue of uniform con�lict-of-laws rules remains open and controversial. However, in the area of international jurisdiction, the interpretations of the Court of Justice of the EU, which introduced a “mosaic” approach in cases of personality rights infrigment, also raise certain dilemmas. In such circumstances, the solutions provided for in the 2019 Resolution of the Institute of International Law concerning the personality rights infrigment on the Internet are of particular importance. Its rules on international jurisdiction give the injured party a wider choice of an internationally competent court with full jurisdiction. In its decisions, the Court of Justice of the EU has consistently distanced itself from the weaker party protection principle, although the personality rights infrigment on the Internet has its own characteristics that put the injured party in a less favourable position than in the case of printed media. From the perspective of applicable law, the Resolution implements the principle of lex fori in foro proprio and thus better coordinates the principle of the weaker party protection with the principle of the closest connection, legitimate expectations of the parties, and foreseeability of international jurisdiction and applicable law. On the other hand, the relevant solutions of the 1982 Serbian PIL Act have stood the test of time and may be interpreted in national case law in such a way that they largely (but not completely) follow the solutions of the Brussels I Recast Regulation and the 2019 Resolution. Therefore, it is necessary that the amendments to the 1982 Serbian PIL Act de lege ferenda take into account certain solutions of the 2019 Resolution that are currently beyond the reach of our relevant statutory rules. С. Марјановић, С. Ђорђевић Алексовски | стр. 147-171 171 Keywords: violation of personality rights on the Internet, applicable law, Rome II Regulation, principle of weaker party protection, principle of the closest connection, locus damni,, Resolution of the Institute of International Law (2019).